Junaku se sada za kosti zna

Veljko Andrijašević trideset godina nakon pogibije sahranjen u Gajdobri

2510

Kada je početkom devedestih godina minulog stoleća, buknuo građanski rat na prostoru ondašnje Jugoslavije, Veljko Andrijašević, nije mnogo razmišljao.


Trećeg oktobra 1991. godine, oblači vojničku uniformu, i nakon dan – dva kreće, u jedan od najprljavijih ratova, koji su ikada vođeni na ovim prostorima. Zajedno sa svojim istomišljenicima, odlazi u Slavoniju, kako bi pomogao svom srpskom narodu, koji je bio i životno ugrožen.

Na ovaj korak odlučio se i da bi koliko – toliko, bio bliže svom sinu Vladimiru, koji je u to vreme nosio vojničku uniformu u Splitu. Usled napada na vojsku ondašanje JNA i kasarne širom Hrvatske, Vladimir će 22. decembra sa većom grupom vojnika, dobiti prekomandu u Kumbor.

Zverski napad na vojnike u Splitu, nikog nije ostavio ravnodušnim, posebno ne one, čiji su sinovi služili vojni rok u gradu pod Marjanom. Nakon tih dešavanja, Veljko i ostali članovi njegove porodice, supruga Mira i ćerka Vesna teško su podneli napad na pripadnike vojske u ovom dalmatinskom gradu. Nošen između ostalog, i stihom Alekse Šantića „Svuda gde je srpska duša koja, tamo je i otadžbina moja“, koji je zapisan u jednoj od njegovih pesama, Veljko ostavlja svoje ognjište, svoju njivu, svoju Gajdobru i odlazi u Novi Sad, da se prijavi, kako bi stao u zaštitu svom srpskom narodu.

Mada pouzdanih podataka nema, Veljko je nakon oblačenja vojničke uniforme, brzo okončao svoj život. Naime, po nekim podacima do kojih su došli članovi njegove porodice, on je već u prvoj borbi 5. oktobra, poginuo u selu Nuštar. Nakon toga, Veljku se gubi svaki trag. Njegovi najmiliji, sa strepnjom i zebnjom u srcu su čekali da čuju bilo koju vest. Bili su spremni da se suoče i sa onom najgorom vešću.

Dani su bili dugi kao godine, a nedelje, meseci i godine, kao decenije i vekovi. Neizvesnost ih je veoma iscrpljivala i zadavala im mnogo glavobolje.

Međutim, na pamet im nije padalo, da odustanu od traganja za Veljkom. Hrabrili su i bodrili jedni druge, verovali u pozitivan ishod ove neviđene ljudske drame, koja je godinama trajala. Nadu su samo s vremena na vreme podgrevale priče, da je viđen na nekom od ratišta. Na kraju se ispostavilo, da su to bile samo glasine i ništa drugo.

Tokom protekle godine, Međunatrodna organizacija za nestala lica, zajedno sa Vladom Republike Srbije organizovala je DNK analizu. Ova analiza koja je obavljena putem najbližih srodnika, podgrejala je nadu da će glavna ličnost ove priče, ipak biti pronađena. To se i dogodilo. Četvrtog januara, među ostalima, utvrđen je i Veljkov identitet. Nedugo zatim, tužna informacija saopštena je i članovima njegove najuže porodice – supruzi Miri, ćerki Vesni i sinu Vladimiru.

Vest o pronalaženju Veljkovih posmrtnih ostataka, prostrujala je celom Gajdobrom veoma brzo. Svuda je primljena sa tugom i pijetetom, koji uostalom, junaci i zaslužuju. Veljkova porodica, rodbina i žitelji Gajdobre, uz vojne počasti, ispratili su svog junaka 12. februara do njegove večne kuće, na gajdobranskom groblju. Nakon tri decenije, Veljko je ponovo bio u Gajdobri, ali ovaj put, samo da bi njegovi posmrtni ostaci bili položeni u njegovu večnu kuću.

Veljko nije više među živima. Međutim, on i dalje živi, živi pre svega u srcima njegovih najbližih i najmilijih, i tu će svakako ostati dok je njih.

Junaci, a samim tim i Veljko, nikad ne umiru. Besmrtni su, pre svega zbog svojih dela, koja su vanvremenska. Na Veljkovom putu u večnost, našlo se i troje njegove unučadi – Aleksandar, Veljko i Marko, koje deda nikada nije držao u svom krilu, i pričao im priče o junacima sa ratišta. Možda onakvima kakav je i sam bio, ili nekim drugima.

Dočekaće on njih jednog dana, u nebeskom plavetnilu i pričaće im ono što nije uspeo da im ispriča, na mestu gde se oni sada nalaze.

U Veljkovoj biografiji, pored ostalog, ostalo je zapisano da je rođen u Jaši Tomiću 1946. godine – selu u koje su njegovi roditelji Branko i Cvijeta, stigli iz kamenite Hercegovine. Nedugo, nakon Veljkovog rođenja, mnogočlana porodica Andrijašević, vraća se rodnoj grudi u Lukavac, srez Nevesinje. Kamen, junaštvo i oružje, bili su i ostali su obeležje buntovne Hercegovine i Hercegovaca.

Malo je koja zemlja kao hercegovačka, rađala i gajila div – junake, koji su ko zna koliko puta do sada, branili, čuvali i sačuvali svoju dedovinu. Taj ratnički i borbeni kod, imao je u sebi i junak naše priče – Veljko Andrijašević. Zato ni malo ne treba da čudi, što se u petoj deceniji svog života, latio oružja i krenuo u rat.

Rat u kome je izgubio ono najvrednije što svako od nas ima –život, ali je iz njega izašao kao junak i otišao u odabrano društvo – među legende.

Mada nije rođen u Gajdobri, Veljko je najveći deo svog života, proveo u ovom mestu.

Posle osnovne škole, izučio je za automehaničara i počeo da radi posao, za koji se školovao. Kao stasit i kršan momak, 1968. godine zadobio je srce svoje buduće supruge Mire, sa kojom je upravo te godine počeo da svija porodično gnezdo. Kruna njihovog zajedničkog života su njihova deca ćerka Vesna (1969) i sin Vladimir (1972).

Vesna i Vladimir, pod budnim okom svojih roditelja rasli su, školovali se, tražili i našli svoj put. Na tom putu, sada nastavljaju bez podrške svog oca, koji je otišao u nebeske visine, i koji njih, kao i ostale članove svoje porodice posmatra odozgo i brine o njima.


Pogledaj: Otkriven mural heroju sa Košara, Aleksandru Kisinu

 

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here