Својевремено се хвалио један од директора онда и сада велике и успешне фабрике у Бачкој Паланци како је, после приватизације и уласка у састав велике светске компаније, овдашња фабрика најпрофитабилнија у систему новог власника од 20-так погона на старом континенту, а међу профитабилнијим међу стотињак у свету.
То је било тачно, али је тадашњи менаџер од каријере заборавио да каже да су у паланачкој фабрици, уз исту технологију и сировине, производњу и пласман на иста тржишта, овдашњи радници имали 600, а у фабрикама исте компаније, на пример, у Немачкој, Француској… радници су зарађивали преко 1.800 тадашњих немачких марака.
На око 2.000 запослених лако је израчунати дневну, месечну, годишњу зараду на разлици у платама. То је тај (екстра)профит који се заснива на јефтинијој радној снази, а “буђави капиталисти” то називају снижавање трошкова, или народски стезање туђег каиша.
Београдски магистар економије Небојша Крстић у ауторском тексту у “Политици” поједностављено је објаснио како функционише стварање екстра зараде на уштрб радничких плата. Овај економиста од 1992. године живи у Лондону где је до пре две године радио као самостални пословни консултант, а пре тога био је и финансијски директор холдинга “Енергопројекта”.
– Из угла интереса великог капитала висока инфлација није кључан проблем, колико год да је у центру медијске пажње и колико год да угрожава голу егзистенцију огромног броја људи – каже, између осталог, Крстић.
– Господаре универзума највише брину кретања на тржишту рада, где је по први пут, после много деценија, тражња за радном снагом већа од понуде. Немачка, земља са најјачом привредом у Европи, ових дана је званично саопштила да јој недостаје око пола милиона квилификованих радника разних струка. Слично је и у још неким развијеним земљама ЕУ, али и код нас у Србији има дефицитарних занимања као што су возачи камиона и аутобуса, а процењено је да нам недостаје око 12.000 мајстора волана. Запад нам је већим платама и убрзаним добијањем радних дозвола преотео и грађевинске мајсторе, али и квалификоване мајсторе обраде метала, монтере, медицинско особље, неговатељице…
Доста њих, првенствено младих из Бачке Паланке, али и овог региона посао и бољи живот потражили су у земљама ЕУ, па, на пример, дешава се да нов вртић за децу на “Синају” гради београдска фирма која је ангажовала мајсторе и раднике из Турске и других земаља Азије…
– Како у западним економијама продуктивност стагнира или споро расте, а како се раст трошкова не може у пуном износу пренети на цене, раст плата прети да нагризе профит – констатује Крстић. – Од како је капитализам на сцени, а то је неколико векова, угрожавање профита за његове власнике није популарно.
Ситуација са платама данас мало подсећа на 70-те године прошлог века када су реална примања радника била на врхунцу и када је улога синдиката била веома важна. У западном свету за власнике капитала радници су “неподношљиво добро живели”. Раст инфлације тих година, изазван скоком цена енергената, понудио је изговор за обрачун са радништвом. Инфлација је елиминисана страховитим растом камата, дубоком рецесијом, уследила су масовна отпуштања, јад и беда помогли су да се радници дисциплинују, синдикати десеткују, да власници капитала уђу у зону среће и стабилности која је почивала на вишедецинијској стагнацији радничких примања.
Глобализација се убрзала током 80-тих година последњег века претходног миленијума и почело је сељење производње из Европе и Америке у Азију. Индустријски радници западног света и без рецесије масовно су губили добро плаћене послове и прихватали лоше плаћене послове у сектору услуга.
– Инфлација се мора контролисати искључиво монетарном, а никако фискалном политиком, односно њу не треба користи за сузбијање инфлације – поручује Крстић.
– Богати планирају да растом каматних стопа изазову рецесију и да производе незапосленост уз реалан пад надница. То ће смањити трошкове производње и тражњу и тако ће ставити инфлацију под контролу. Радници без посла престаће да фантазирају о бољим платама и поново ће прихватити било шта како би преживели.
– Рецесија је данас још важније средство притиска на раст плата, јер су деглобализацијски процеси већ почели и претња сељења индустрије на исток више неће имати уцењивачки потенцијал. Механизам рецесије могао би функционисати вештачким подизањем цена енергената и хране, а кривицу за инфлацију сваљивати на Путина.
Све је више у свету, па и код нас, угледних медицинских научника који јавно говоре да не верују да је пандемија коронавирусом произашла из природе, већ да је продукт лабараторијског инжењеринга. Све је више економиста у свету, па и код нас, који кажу да је апсолутно јасно да је енергетска и светска економска криза, праћена растом инфлације и рецесије у зачетку, вештачки продукт. Закони економије делују као и природни закони, па кад људи (политичари за потребе богатих муљатора) вештачки направе несташицу, наруше понуду и тражњу, вероватно да за то није крив само рат у Украјини.
Страшном зимом нас плаше политичари, а није исључено да до краја августа то почну да раде и метереолози.Све ово помало почиње да личи на причу о индијанском врачу који је три јесени говорио својим саплеменицима како следи јака зима и како треба навући што више дрва. Када се прогноза није обистинила, а три зиме биле благе, индијанци запретише да ће га ражаловати. Он назове метереолога и запита за прогнозу. Одговор је био у стилу – ова ће бити јако хладна зима, јер индијанци већ три године вуку дрва.
Како ће преживети сиромашни, а код нас их има доста, била хладна или топла зима, не знамо, али знамо да и за време пандемије и до сада текуће светске кризе богатима иде добро и да су све богатији.
На овогодишњем индексу Фортуне Глобал 500 компаније са седиштем у Европи забележиле су добар резултат када је реч о укупном приходу и профиту у прошлој години и години пандемије. Зарадиле су енергетске компаније захваљујући расту цена нафте, неке су имале додатне користи од овогодишње агресије Русије на Украјину. Европски произвођачи аутомобила повећали су производњу електричних возила у покушају да престигну светског лидера, америчког “Теслу”. Од првих 500 компанија у свету, међу првих 100 је 20 европских. Немачки Volswagen је на осмом месту са укупним приходом од 295,8 милијарди америчких долара, а добит је износила 18,2 милијарди USD. Следи британски SELL који је на 15 месту, а који је прерадом нафте остварио приход од 272,7 милијарди USD и имао добит од око 20 милијарди долара.
Међу европским компанијама на трећем, а светском 23 месту, је швајцарски Glencore који се бави рударством и производњом сирове нафте. Следи француски прерађивач нафте TotalEnergies на 27 месту, а 28 је холански Stellantis који производи моторна возила и делове. Британски прерађивач нафте БП је на 35 месту, Мерцедес – Бенц група на 38, осигуравајуће куће немачки Allianz и француска AXAana 47 и 48 месту, руски енергетски див Гаспром је на 10 месту у Европи, а 52 у свету.
Место међу сто најуспешнијих у свету по приходу и добити изборили су и финска енергетска компанија Фортум, немачки BMW, Deutsche Telekom, руски Лукоил, италијанско осигурање Assicurazioni Generali, француска банка Credit Agricole, италијански Енел за комуналне услуге, истим послом бави се и француски Electricite de France.
Листу од 20 европских компанија међу првих 100 од 500 најуспешнијих комапнија у свету заузимају и Deutsch Post DHL group и швајцарски Нестле. Све наведену компаније имају појединачни годишњи приход од преко 100 милијарди долара. Међу 500 највећих компанија је највише оних чије су централе у САД, али и преко 100 са седиштем у Кини.
О каквом се реду величина ради најбоље илуструје чињеница да је саудијски нафтни гигант Арамко оборио сопствени рекордан профит, јер је у другом кварталу ове године остварио зараду од 48 милијарди америчких долара. То је пораст од 90 одсто у односу на исти период 2021. године и највиши је нето профит највећег светског извозника нафте од 2019. године.
Нето профит компаније у првом полугодишту достигао је скоро 88 милијарди USD, јавља BBC. Поред рекордног профита Арамко је најавио да ће задржати непромењен износи дивиденди за акционаре у износу од 18,8 милијарди USD за трећи квартал ове године.
Када се ове цифре упореде, на пример, са две милијарде евра колико су страни инвеститори за седам месеци ове године уложили у Србију, а што са правом похвално истиче гувернерка НБС Јоргованка Табаковић, онда се види где смо и колики смо. Или, комплетна реконструкција пута од Бегеча до Бачке Паланке вероватно ће коштати три четири милиона евра и треба бити задовољан, јер скоро пола века овде парама буџета из Новог Сада и Београда није пуно изграђено.
И председник Србије Александар Вучић рече да Паланка у обнови није до сада добила ништа, па је обећао брзи пут доНовогСада, једну велику фабрику страног инвеститора, а за мост преко Дунава од Паланке до Нештина рекао је да ће се видети.
Када се упореде компаније са годишњим приходима од пар стотина милијарди долара са пар десетина милиона евра колико Србији треба за једну ћуприју види се где смо. Тек сада се осете последице катастрофалне политике коју је некадашње руководство водило у последњој деценији прошлог века и аматерске револуционарне дружине која је владала овим просторима у првој деценији овог века.
