Od ključne je važnosti da citiram deo vesti o utapanju desetogodišnjeg dečaka na gradskom bazenu u Odžacima:
“Bazen gde je pronađeno dete je u tom momentu bio zatvoren, jer kupališna sezona još nije otvorena. Čuva ga radnik obezbeđenja, inače gluvonema osoba, koja je u trenutku tragedije bio na kratko odsutan.”
Komentar na ovo nemam, ali bih svakako volela kao i roditelji dečaka da znam kako su deca (postoje indicije da je dečaka u bazen gurnuo osmogodišnji drugar) ušla na bazen koji ne radi i kako je moguće da bazen čuva osoba bez sluha, pored koje možete da vičete “upomoć” do sutra. Ili preskačete kapiju, na primer, uz jak udar stopalima pri doskoku.
Dečak (10) se utopio na bazenu u Odžacima, sumnja se da ga je gurnuo… Telo je nađeno odmah nakon što je otac dečaka prijavio policiji nestanak deteta, oko 22.20.
Deda nastradalog dečaka izjavio je za medije da je sa unukom svaki dan išao oko pet poslepodne da se igra.
“Vozim ga biciklom, čekam da se izigra i onda ga vratim kući. Ali juče me je dva puta pitao:”Još me čekaš? Ajde, idi, sam ću doći kući”. To sam i uradio.” izjavio je deda koji kaže da se unuk plašio vode tako da sam sigurno nije otišao na bazen.
Deca su deca, sklona svakakvim ludostima, glupostima, ishitrenim, nepromišljenim reakcijama; čini mi se da u poslednje vreme kao društvo imamo samo reči osude za njih, gotovo uvek zanemarujući da ne mogu sami sebe da vaspitaju i da sami od sebe prave mangupe, nasilnike, “ubice”.
Popizdim (da, baš to) kada čujem da neke matore drtine počnu da osuđuju dete od osam godina: Od ovoga se sutra može očekivati da mamu rođenu ubije! Ili: Budući ubica. Ili: Jadni mi sa njima ovakvima. Ili: Jadna ti je majka koja te rodila.
Ruke pune kamenja koje odrasli često bacaju na nejaka pleća dece, zaboravljajući na svoju odgovornost.
Nema svako dete ko da vaspita. Nije svako dete od ujutru do uveče u milosti i blagosti roditelja. Nema svakom detetu ko da priča šta sme, šta nikako ne sme, šta je opasno, šta je bezazleno. Nisu sva deca pod 24-časovnim nadzorom roditelja. Nisu sva mažena i pažena, niti je svako dete plod ljubavi roditelja. Nisu isto željena, niti sa istom radošću dočekana. I apsolutno je jasno da za to nisu oni krivi.
Tu smo mi, odrasli, da ih čuvamo, a tu si i oni koji uzimaju silnu lovu iz opštinskog budžeta, pa nek zaštite objekte da se ni u snu ne može dogoditi da se neko davi u zatvorenom bazenu, dok gluvonemi čuvar piša. Nisam gruba, ovo su opasni propusti koji su koštali jednog desetogodišnjeg života.
Nadam se da i ovog puta nećemo biti licemeri koji će za osmogodišnjeg dečaka za koga se sumnja da je gurnuo druga, uzviknuti: Ubica! To su nove generacije! Jadni mi s njima!
Dete ima osam godina. Zašto odmah povici: Ubica! Zašto uopšte ovakvi povici?
Moglo je da se golica sa drugom na ivici bazena, da se drug oklizne i upadne, da zovu u pomoć, ali da niko ne čuje. Mogli su da hodaju i po pruzi. Ili se popnu na vrh napuštene zgrade. Da obojica poginu.
Ko bio onda bio kriv? Oni? Ili mi, odrasli koji treba da učinimo da budu bezbedni i mentalno i fizički.
Pogledaj: Utopio se dečak u bazenu u Odžacima
