Nikola Bezeredi je bio graditelj dvorca u Čelarevu i njegov prvi vlasnik. Kada je 1882. godine Lazar Dunđerski od njega kupio zamak, Nikola je novom vlasniku poklonio i klavir koji je nekada davno i sam dobio za vrlo mali novac od jednog ražalovanog ruskog grofa koji je na kocki sve izgubio.
Klavir je stavljen u salon čekajući bolje dane, a Lazar Dunđerski se dao u posao.
Te 1882. u mestu podiže parni mlin i fabriku špiritusa. 1884. je uspeo da raskrči polovinu parka, i da sa desne strane, nedaleko od dvorca, podigne pivaru i zasadi hmeljarnike. Jednoga popodneva je šetajući se salonom, slučajno zastao ispred klavira i počeo da razmišlja o tome da bi zamku trebalo udahnuti dušu. Sam nije bio vičan umetnosti, što ne znači da je nije i voleo. Zapuštenost dirki koje su već bile zaboravile dodire tankih prstiju grofa kockara nagnala ga je da vrata svoga zamka otvori najviđenijim umetnicima Srbije s kraja XIX i početka XX veka.
Od tog trenutka, gosti dvorca su bili Laza Kostić, Paja Jovanović… Bilo je slikara, pesnika, vajara, ali klavir je ćutao. Po neki put bi neko od gostiju neobavezno prelazio po dirkama i to je bilo sve. Najčešći gost je bio Laza Kostić. Prijateljstvo između velikog pesnika i vlasnika zamka je postalo toliko da je Kostić bio kum svoj deci Laze Dunđerskog. Jedno od te dece je bilo i Lenka Dunđerski u koju se pesnik zaljubio u svojim poznim godinama.
Pročitaj više: Čelarevo – Dvorac prohujalih vremena
Interesantno je to da je Lenka bila prva koja je intenzivno počela da svira na klaviru. Dešavalo se da posluga iznese, kada je vreme lepo, klavir napolje i postavi ga između dva kamena lava na ulazu u zamak. Lenka bi sedala i počinjala da svira. Bila bi to dobrodošlica pesniku. Iz dirki poklon klavira bi izlazili zvuci, koji bi prvo smirivali kamene lavove, a zatim do bola i nemoći pogađale dušu ostarelog pesnika. Lenka nije imala posebnu tehniku ali su njena čednost i sudbina već odavno umrlog kockara, bivšeg vlasnika klavira, stvarali sazvučje koje je odisalo slatkom tugom umiranja.
Najtužnija srpska ljubavna priča: Lenka Dunđerski i Laza Kostić
Ostareli poeta se nije osećao dostojnim ove mladosti, iako je i Lenka osećala simpatije prema njemu. U dugim noćima je sanjao kamene lavove, koji su se pretvarali u čvrsta bedra igračice i igrali na muziku Lenke i klavira. Laza Kostić je sebe počeo da kažnjava nesanicom. Ostareo, izmožden i svestan prolaznosti, odlazi u manastir Krušedol, gde u omami, u osami, bunilu i čežnji, iz svog istrošenog tela, kao iz suve drenovine, cedi, naizgled, poslednje kapi životnog mošusa.
Uskoro 1895. godine u Beču umire Lenka Dunđerski. Laza Kostić za života nije bio sa Lenkom, pa umišlja da će biti zajedno nakon njene smrti. Nije imao Lenkino telo, ali će imati njenu senku. Nisu delili zajedno život, ali će možda deliti smrt. Veza za Lazu postaje ukleta i nad snovima kreativnog ludila jedne neostvarene ljubavi, nastaje najlepša pesma srpske lirike „Santa Marija della Salute“.
I danas po neki put, iz odaje zamka se začuju akordi prokockanog klavira, a lavovi bedra riču priznavajući da su deo pesnikovog sna. Nastaje jedan ukleti harmonijum, i tada pod zvezde Čelareva stupaju ostali ukleti pesnici Jesenjin, Edgar Alan Po, a parkom zamka ruku pod ruku u belim pohabanim venčanicama hodaju Lenka Dunđerski, Anabel Li, Isidora Dankan…
