У насељу Берава, у близини Бођана, са баком и деком живи Милица Савић ученица другог разреда средње Пољопривредне школе у Бачу.
Милица, по много чему није типичан представник своје генерације. Наиме, док већина њених вршњака седи по кафићима и себе углавном виде у граду, она вредно ради и планира да остане на селу. Баш тако, да остане на селу и да се бави пољопривредом и сточарством. Управо из тог разлога је пре две године у Бачу уписала средњу Пољопривредну школу – сточарски смер, која ће јој омогућити да још више и још боље, ради оно што највише воли – пољопривредне и сточарске послове. Тренутно ова симапатична плава девојка заједно са својим деком, пре свега гаји овце, али и козе, свиње, зечеве, као и кокошке, ћурке, патке…
– Још као дете заволела сам животиње, и већ тада сам одлучила да ћу се једног дана када порастем, бавити пољопривредом и сточарством. То је био искључиви разлог, што сам се пре две године уписала у пољопривредну школу, смер пољопривредни техничар. Управо сам завршила други разред, а преостало ми још једино да обавим праксу. Знање које стичем у школи, много ми помаже да са успехом обављам послове у пољопривреди, али и сточарству у нашем домаћинству. Тренутно имамо 50 комада оваца, расе цигаја, неколико коза, свиња и доста зечева. Много је важно, што имамо сопствене пољопривредне површине, тако да храну за овце, али и осталу стоку и живину, не морамо да купујемо – започела је своју причу Милица.
Док њене вршњакиње и вршњаци, најчешће и не помишљају да оду на њиву или уђу у стају, њој то не представља никакав проблем, ни тешкоћу.
– Са задовљством одлазим у атар, да радим све послове. Чак сам научила да возим трактор, па се бавим и овим послом, али за сада само на њиви. Није у пољопривреди лако радити, још мање у сточарству, али ја се не жалим. Када неко воли посао који ради, онда му је мало шта тешко. Гајимо овце расе цигаја и тренутно их имамо 50. Планирам да увећам њихов број, али видећемо како ће то ићи… У овчарству, углавном продајемо јагњад, пошто за вуну више нико није заинтересован. Од априла до новембра, овце иду на испашу у близини куће у којој живим, Остали део године проводе у тору. Међутим, ако је зима блага излазе ван тора и проналазе храну у природи. Јагњад продајемо, а њихова тренутна цена је од 400 до 450 динара за килограм живе мере. Међутим, водимо рачуна и о подмлађивању стада, тако да један број јагњади остављамо за наше потребе. С времена на време, продајемо и овце, које у овом тренутку, имају три пута нижу цену од јагњади. Вршимо продају и стајског ђубрива. Додуше, једном у четири године га разбацамо по нашим њивама, како би на њима остварили што бољи род – јасна је ова плавокоса девојка.
Многима из своје, (и не само своје) генерације Милица би могла послужити као узор. Одлучила се за тежак и напоран рад, који са собом носи и много неизвесности. Међутим, и поред тога ништа јој није тешко и не жали се. Није јој тешко, јер је од малих ногу кренула да ради и терети. Управо из тог разлога може послужити старијима, па и млађима од себе, како у животу треба радити и борити се. Подршку јој у свему дају бака Јана и деда Иван, али и најбоља другарица Нина Крижов из Селенча, са којом седи заједно у школској клупи.
Таксијем и аутобусом до школе, и назад
С обзиром, да живи неколико километара изван Бођана, Милица је принуђена да уз доста потешкоћа путује у школу и назад до куће у Берави.
– Устајем у пет сати и лети и зими. Разлог за то је, што сам приморана да променим два превозна средстава да би ујутро стигла до Пољопривредне школе у Бачу. У шест сати таксијем се „пребацим“ до Бођана, а након тога око 6.30 аутобусом крећем за Бач. Исто тако се превозим и у повратку, из школе, до Бођана аутобусом, па затим до Бераве таксијем. Дакле, доста времена проводим у путу. Међутим, то ми не смета да све обавезе у школи, и послове овде на нашем газдинству обавим онако како треба и на време. Навикла сам се на овакав начин живота, и то ми ни мало не смета. Једино ми проблем представља, путовање у школу у Бач за време праксе коју обављам од краја јуна, до средине јула, јер немам такси превоз. Међутим, тада ми у помоћ прискочи дека – наглашава Милица.
