Није Макси доста два милиона пређених километара

Скоро пола века Миленко Максимовић за воланом камиона и аутобуса

1457

Миленко Максимовић Макса у Бачкој Паланци је познат као возач камиона, а старији се сећају да је својевремено возио и аутобусе овдашњег “Дунавпревоза”. Иако гази крај седме деценије живота (рођен у Бачкој Паланци 1954.године) Максимовић не одустаје од волана камиона.


И данас ради три дана у недељи развозећи робу по региону од магацина до продавница и каже да му није тешко. Вели да по тури направи преко стотињак километара и да то није пуно, али је пуно продајних места, пуно истовара, стајања… Заради за џепарац, плати се који кућни рачун, а кад није у камиону борави на свом салашу.

– Са седамнаест година почео сам да радим, али не као возач већ као молер, сећа се Макса и додаје – Нисам хтео даље у школу, а једна бака из комшилука, да не бих беспосличарио, препоручила ме је овако кршног једном мајстору молеру. Рекох му да немам појма са молерајом, а он мени – научићеш. У почетку сам шмирглао, доносио, односио и разносио материјал, алат… После три месеца почео сам да глетујем и кречим, фарбам и ишло ми је од руке. Тада се градио “Расадник”, а мајстор и ја одемо да радимо код Веселина Иванчића. Радили смо комплетне молерско-фарбарске послове на спратној кући. Веса је тада био један од директора у Индустријском комбинату “Синтелон”, а по завршеном послу ме приупита да ли бих радио у фабрици. Тако сам почео у тада ООУР ПВЦ, а сећам се да је то било 1971. године и да сам засновао радни однос са седамнаест година и три месеца. Радио сам 22 месеца и отишао на одслужење војног рока у ауто јединицу у Чапљини. Тамо сам положио возачки испит за три категорије – Б, Ц и Е. По одслужењу војног рока враћам се у “Синтелон”, а 1975.године прелазим да радим, односно да возим виљушкар. Тада је директор “Транспорта” био Душан Миливојевић, а диспечер Миленко Николашевић. После годину дана прелазим да радим као возач камиона.

Макса каже да је у то време био и фудбалски судија од просперитета, а председник Општинске организације фудбалских судија био је Љубо Радановић, у то време директор ООУР “Путнички саобраћај” паланачког “Дунавпревоза”.

– Проблем је био што сам ја на пут камионом кретао недељом, па нисам могао да судим утакмице. Љуба ме зове да возим аутобус, а ја положим за Д категорију и напустим “Синтелон”, јер поштено речено тешко сам подносио жицу, односно ограђен простор. Волео сам друм и коначно дошао до волана. Возио сам и камион, па сам три године радио међународну шпедицију, а две године домаћу. Тада сам за две године добио да возим два нова камиона што је тада била права реткост. Напустио сам камионе, јер у таквом послу, тада си од месец дана, свега два дана био код куће. Враћам се у путнички саобраћај и радим још три године, а потом прелазим код Милоша Ћосића да возим камион и тамо остајем две деценије до званичног пензионисање 2011. године.
Грубо рачунато од преко два милиона километара, колико сам до сада прешао камионима и аутобусима, половину сам направио радећи код Ћосића, возећи
камион приколичар, а касније шлепер кипер. Возили смо свакодневно из Сремске Раче до Бачке Паланке: песак, шљунак, сепарацију, грађевински материјал… Сећам се да сам првих шест година водио неку евиденцију по којој сам направио 2.400 тура на поменутој релацији.

Пре скоро пола века југословенске грађевинске и транспортне фирме пуно су радиле на Блиском Истоку. Међу онима који су се као возачи опробали у екстремним условима пустиње био је и Макса.

– Од марта до септембра 1982. године радио сам, односно возио камион у Ираку. Градио се огроман ауто-пут, а посао је добила једна француска компанија која је и руководила радовима. Ја сам преко велике новосадске фирме “25. мај” која је била подизвођач дошао да возим. Французи су водили посао, ми камионима превозили, а Тајланђани радили са грађевинским машинама. Тада сам за пар месеци прешао камионом 80.000 километара. Камион није стајао, једна тура износила је 300 километара, радно време било је 12 сати. Шест сати сам возио ја, а после мене 6 сати колега. Камион је “ћутао” само када смо стајали да сипамо воду. Колико су били екстремни услови говори и податак да се уље у мотору тада најсавременијих камиона мењало свака два-три дана, јер га температура разбија. Сам камион је тежио 24 тоне плус 50 тона терета, па онда можете замислити са каквом грдосијом управљате. Док сам ја био није било климе у камионима, а први са климом стигли су тек када сам одлазио кући. Сећам се да је тог септембарског дана мог одласка за Југу било 52 степена. Тамо није било ничега, па смо, на пример, колеге које су из Кувајта довозили цемент замолили да нам донесу виски, цигаре… Трошкарило се, а за пар месеци сам зарадио чисто 7.000 америчких долара. Посао возача је тежак, али буде и лепих ствари и остају успомене.

Саговорник каже да је проживео када је возио туристичке туре, да је по три месеца, уз
путнике којима је био на услузи, боравио на мору.

– Тешко је возити камион, али је возити аутобус одговорнији посао. Као млад обишао сам целу бившу Југославију, туристичке и зимске центре. То би радио и без плате, јер то ни један други посао не може да вам пружи. Све што је било интересантно у Југославији видео сам, возио сам 1984. године, Паланчане на Зимске олимпијске игре у Сарајево, обишао Јахорину, Требевић…Или тадашњи “Дунавпревоз” имао је посао са великом загребачком фирмом “Генералтурист”. Ми и наши аутобуси возили смо њихове туристе на излете по обали, по целој земљи, а живели смо и хранили се у загребачким хотелима. Друштво су нам правиле лепе и образоване жене које су биле туристички водичи и сањима је увек било пријатно, а могао си нешто и да научиш.

За 47 година за воланом, Макса каже да није имао ни један удес, да није правио саобраћајне прекршаје…

– Хвала богу па није било удеса, а страдао је можда неки жмигавац, ретровизор, ситница. Дан пред пут никада нисам ништа попио од алкохола, био сам наспаван, али у саобраћају је важна и психологија. Сећам се када сам давно у Земуну полагао државни испит да смо полагали и саобраћајну психологију. Битно је да си исправан, одморан, да се придржаваш прописа, али исто толико је битно да пратиш све учеснике у саобраћају, да будеш толерантан, да предвиђаш могуће догађаје. Ако видиш да аутомобил стоји и да човек седи у њему мораш да предвидиш да може да отвори врата и изађе на коловоз…

Показује Макса пожутеле исечке из “Недељних новина”, а пише да је баш он неке давне године добио захвалницу (тада запослен у “Дунав превозу”) СОУР-а “Панонијатранс” за изузетан допринос у раду и развоју превентиве у саобраћају. Али, давно на покрајинској смотри возача у Руми, екипа Општинског савеза возача Бачка Паланка, освојила је четврто место од 26 екипа. Макса је возио аутобус, Жарко Мирковић камион, Ђорђе Панић трактор, Љубица Балабан аутомобил, Гавра Дорић био је возач инструктор, а вођа екипе био је Ранко Боровница.

Горан Алексић, генерални директор “Србијатранспорта” ових дана у медијима је саопштио да Србији тренутно недостаје 12.000 возача, од чега 8.000 камиона и 4.000 аутобуса. Возач камиона у Србији може месечно да заради око 1.000 евра, а неки и 2.000. У европским земљама у просеку плате су око 2.500 евра, а у зависности од посла, могу да иду и до 4.000 евра. У Немачкој, на пример, зависно од региона, плате возача камиона крећу се од 2.580 до 2.750 евра. Интересантно је, а на то упозоравају наши људи који тамо раде, да у Немачкој од плате возача од 2.300 евра, ако си самац, одбија се месечно 800 евра пореза, а ако си са породицом 400 евра. У Немачкој и Аустрији возачи са лиценцом лако добијају радне дозволе.

– Да није нас пензионера који још возимо половина приватника, мањих фирми којима треба набавка, снабдевање, па и транспортних фирми могло би да стави катанац на врата. Свакој продавници треба комби, камиончић, камион, возач. Некоме треба сваки дан, некоме сваки други, трећи… Аутобуски саобраћај у локалу држе давно пензионисани возачи ветерани професионалци. Млади, професионални возачи у најјачој животној доби отишли су у Европу, раде за већу плату, али је посао у принципу свуда исти.

Постави одговор

Please enter your comment!
Please enter your name here