Priča o prenošenju informacija pisanim putem počinje, verovatno tamo gde se pojavilo pismo i pismenost, odnosno u Mesopotamiji i Egiptu.
Prve štampane knjige nastale su od 14 – 16. veka, a posle njih novine, magazini i žurnali. Smatra se da su novine najstariji oblik širenja vesti, a u današnjem obliku nastale su pre oko tri veka.
Preciznije, svoj današnji oblik novine su dobile u 17. veku s razvojem trgovine i pismenosti. Sve do druge polovine 20. veka novine su predstavljale najvažniji izvor informacija u svetu, odnosno najvažnije sredstvo za kreiranje javnog mnjenja.
Ovo kažu istoričari, a savremeni analitičari tvrde da su štampani mediji, posebno dnevne novine, svuda u svetu već dugo u velikoj krizi. KOVID jezikom moglo bi se reći da su na respiratorima.
Ima i onih koji smatraju da je ovaj oblik informisanja biološki i tehnološki prevaziđen. Sa elektronskim medijima, kompjuterima, internetom, mobilnim telefonima, društvenim mrežama, portalima… štampane novine polaku gube trku i grčevito se bore kako bi novim formama i sadržajima preživele vreme u kome su i koje sledi.
Optimisti kažu da se svojevremenom pojavom televizije i radio našao u teškoj situaciji, ali da je vreme pokazalo da je uspeo da preživi i da je našao svoje mesto na medijskom nebu.
Čak je u modernim vremenima i televizija ozbiljno ugrožena, a u budućem vremenu predstoji joj borba za opstanak. Kada sve više ljudi bude baratalo novim telefonima, kada po sili prirodnih zakona biološki nestanu sadašnji kupci novina i redovni gledači TV (slagalice i tv dnevnika) nestaće i štampani mediji, ali i šarena kutija u sadašnjem obliku.
Oni koji i danas na kioscima kupuju štampane medije postali su manjina. Kada ste poslednji put videli čoveka da ide ulicom i ispod miške drži dnevne novine?
Kriza štampanih medija traje već dugo, pa se i u Bačkoj Palanci sa teškim vremenima, krizom, sirotinjom, primećivalo da se dnevne novine obično čitaju u kafićima uz jutarnju kafu. Danas se na jutarnju kafu dolazi sa informacijama koje su već pročitane u telefonu.
Interesantno je da je sunovrat dnevnih novina u svetu nekako eskalirao u novom milenijumu. Do 2007. godine u svetu je bilo 6.580 dnevnih novina koje su imale prodat dnevni tiraž od oko 400 miliona primeraka. Svetska recesija od 2008. godine, kažu analitičari, u kombinaciji sa brzim rastom WEB alternativa izazvala je ozbiljan pad oglašavanja i prodaje novina.
U periodu od 2005-2007. godine dnevne novine su u svetu ostvarile godišnji prihod od 100 milijardi dolara.Tokom svetskefinansijske krize 2008-2009. godine prihodi su padali, da bi 2016. godini dnevne novine u svetu ostvarile tek 53 milijardi dolara. Svestki poznati tabloidi u Engleskoj, SAD i drugim razvijenim zemljama iz godine u godinu beleže značajan pad tiraža, a vlasnici otpuštaju sve veći broj zaposlenih među kojima je sve više novinara.
Nekada su se i kod nas dnevne novine hvalile tiražom, a u reklamama se moglo čuti da su baš vaše novine najtiražnije, pa je ispadalo da imamo dvoje-troje dnevnih novina sa najvećim tiražima. Sada više niko javno ne priča o dnevnom prodatom tiražu. Čak i u vremenu bivše SFRJ, velike države sa preko 20 miliona stanovnika i vremenu koje se može okarakterisati kao zlatno doba za štampane medije, dnevni listovi koji su imali čak i tiraže preko 100-200 hiljada primeraka nisu mogli da žive samo od novca dobijenog prodajom lista.
Svi su (javno ili tajno) imali pozamašne dotacije od države, ali i prihode od prodaje prostora za reklame državnim i društvenim preduzećima. U bivšoj državi postojalo je na stotine lokalnih novina, ali i fabričkih listova. Prvi su većinom nestali sa medijske scene nakaradnom privatizacijom, a drugi katastrofalnom privatizacijom fabrika. Interesantno je da u novim vremenima nema mesta ni za strip.
Nekada su na ovim prostorima, između ostalih, rado čitani Alan Ford, Blek Stena, Komandant Mark, Tužna Sova… i drugi junaci crtanog romana. Danas su ostali samo u sećanju starijih i sredovečnih.
Prihodi dnevnih novina od reklama u svetu drastično padaju, jer oglašivači traže najtiražnije, najgledanije i najslušanije medije kako bi se reklamirali i nudili robu potencijalnim kupcima, ali i političko uverenje za koje će se glasati. Sa rastom prihoda, sa rastom gledanosti, čitanosti i slušanosti raste i uticaj na stvaranje javnog mnjenja u svim oblastima pa i sferi politike, ekonomije, kulture, sporta… Sve se plaća, pa pred tom istinom pada davno plasirana priča o nezavisnom novinarstvu.
O tome da li ima nezavisnosti u sferi novinarstva ekstremno su podeljena mišljenja. Dok najuporniji romantici, a podsećaju na “junačko doba”, tvrde da su baš oni ti koji su nezavisni, praktičari kažu da je nezavisnog novinarstva bilo u pokašajima, ali da bez ekonomske nezavisnosti nema ni nezavisnog informisanja.
“Veži konja gde ti gazda kaže”, ili moraš slušati onoga ko te plaća. Neće niko dozvoliti da neko nešto objavljuje protiv njegovih interesa, a on to kešira. Zna se da oglašivači otkazuju reklamu zbog ekscesa, tekstova koji su protiv nekoga koji je njima bitan. Zna se i da najtiražnije svetske dnevne novine i nedeljnici naplaćuju uvodnike, a cena je, na primer, za prvu stranu od milion dolara pa naviše.
To u vreme raspada bivše države naše rukovodstvo nije shvatalo, pa umesto da plaća svetske medije i dočekuje strane dopisnike, ono je ubeđivalo nas preko naših medija da smo mi u pravu. U svetu smo predstavljeni kao agresori, a jedino je srpski narod proterivan sa svojih ognjišta, ubijan u zbegovima, bombardovane kolone nejakih izbeglica, civila…
CNN je, primera radi, bio u ratnoj službi NATO i direktno prenosio početak agresije na našu zemlju, bombardovanje i ćutao o ubijanju hiljada naših ljudi. Sigurno su svoje usluge dobro naplatili. Vladari sveta su u modernim vremenima oni koji kontrolišu finasijske tokove, ali i medije i sadržaje društvenih mreža. Svi koji misle da mogu šta hoće i kako hoće da objavljuju na društvenim mrežama greše.
Mediji se menjaju, ali cenzura, odnosno kontrola, ostaje. Neko plaća da se nešto objavljuje, a neko plaća da se nešto briše. Jedni kažu da to tako mora, jer kada bi svako pisao i slikao šta god hoće na društvenim mrežama to bi bila anahrija, a ovako je “kontrolisana anarhija”.
Neko je davno terminološki podvalio ljudskoj rasi kada je izmislio kovanicu demokratija. U prevodu sa grčkog i latinskog to bi ispala narodna vladavina. Nit je bilo niti će je biti – kažu pragmatični. Jer, vele, nikada se ne bi mogla povući sigurna linije između vladavine naroda i anarhije.
Šta će biti sa medijima pokazaće vreme. Uvek su, mada možda nije bilo toliko očigledno, bili u čvrstom zagljaju vlasti i najbogatijih i najmoćnijih ljudi ove planete – i ranije i u ovom vremenu. Nekada su ratovi i bitke počinjali artiljerijskom pripremom ili avionskim bombama, a u modernim ratovima prvo se uradi medijska priprema, agresija, bombardovanje, u kome se neko ili ceo narod proglasi za negativca, agresora, pa onda svetsko javno mnjenje podržava njegovo kažnjavanje.
Koliko u tim kampanjama ima istine Srbi u Srbiji najbolje znaju. Oni koji su slepo verovali dnevnim štampanim novinama, pa i nedeljnicima, biološki odlaze, ali i novinarska profesija se menja. Sve je manje pisaca, a sve je više redaktora, urednika, voditelja, spikera, čitača tuđih saopštenja i glasnogovornika tuđeg mišljenja.
Sve više novinara radi za neke političke stranke, kompanije, ministarstva, sekretarijate, javna preduzeća, fondove, sporske klubove, (ne)vladine organizacije… Tabloidima kao da ne trebaju novinari, jer sa društvenih mreža skidaju golišave fotke, nebulozne izjave estrade, politike, kriminalaca, obesnih sportista, glumaca koji se tuku po kafanama, rastaju i spajaju.
Kao glavna vest ispadne kada će se neka Kaja ili Maja poroditi, kada je ostala trudna (kao da je neko držao sveće), javljaju kao vest dana da se neki Žika, kome retko ko zna zanimanje, treći put razvodi, a peti put ženi…
Stariji u žurnalistici, a još ih ima pomalo živih, smatraju da je autorsko novinarstvo odavno i ovde i u svetu mrtvo. Poslednji koji su na ovim našim prostorima važili za imena bili su Tijanić i Tirnanić. Sada novinarske lekcije dele oni koji su stekli novinarsku slavu afirmacijom kriminalaca, oni su im tepali da su žestoki momci sa asfalta u vremenima ludila na ovim prostorima.
[rev_slider alias=“euro-af-salon-namestaja“][/rev_slider]
Tada su kafanske pevaljke postajale nacionalne majke, šverceri i lopovi nazivali su se tajkunima i postajali ugledno najbogatiji u Srba. S početka tranzicije, nakaradne privatizacije pojedine novine i novinari pokušavali su da stanu na stranu prevarenih, uvek radnika i sirotinje, neki su izigravajući Don Kohite platili i glavom. Drugi su shvatili i prepustili pisanije i uređivanje onima kojima je sve jedno ko im je gazda.
Bitno je zvati se novinar, primati platicu, a o tiražu, gledanosti i slušanosti neka brinu gazde, njihovi mentori, mentori mentora… U redakcijama su sa izvesnom budućnošću ostajali oni koji za par godina ispunjavaju uslove za penziju, a većini mladih novinara u dnevnim novinama gotovo da nema budućnosti. Ili je budućnost izvesna.
