Драгољуб Ивков 1970. године написао је сценарио и режирао југословенски филм “Сирома’ сам ал сам бесан”, а прича о овом филмском делу нема пуно везе са овим редовима сем у замени наслова, па би вероватно данас могло да се каже да је велик број људи у Србији, на Балкану, у свету бесан што је сиромашан.
Сиромаштво је присутно и у Бачкој Паланци и околним селима, на рубовима вароши, али видљиво је и у центру града када се међу просјацима појави неко кога знате деценијама, а не знате да је доспео до просјачког штапа. Такви су храбри, али има доста оних који су (пре)поносни да изађу на улицу и пруже руку, потраже помоћ надлежних социјалних служби, познаника, комшија…
Званично сиромаштво подразумева да људи нису у могућности да на одговарајући начин задовоље неке од својих егзистенцијалних потреба. Модеран свет се одликује великим бројем сиромашних људи који живе у врло тешким условима, односно на граници или испод минимума егзистенцијалних потреба. Они не живе само у неразвијеним, периферним друштвима, већ и у најразвијенијим земљама. На глобалном плану процењује се да скоро половина светске популације, односно више од три милијарде људи живи испод “линије сиромаштва” која се процењује на 370 америчких долара по становнику годишње, а од тога преко 500 милиона људи живи са укупним годишњим дохотком до 275 америчких долара што је означено као линија екстремног сиромаштва.
По неким проценама у Србији најмање милион људи (700.000 одраслих и 300.000 деце) живи у сиромаштву. Према подацима Републичког завода за статистику број сиромашних у Србији повећао се последњих месеци, а званична стопа сиромаштва достигла је 9,2 одсто. Просто речено, бити сиромашан значи немати довољно средстава за задовољење основних људских потреба каошто су храна, одећа, обућа… У деловима Африке, Латинске Америке, Азије… нарочито је изражено сиромаштво, а оно се дели на беду, или апсолутно сиромаштво, релативно сиромаштво, пауперизам и „ново сиромаштво“.
То „ново сиромаштво“ проузроковано је транзицијом која је трајала или још траје у бившим социјалистичким земљама, па и у Србији. То сиромаштво је проузроковано незапосленошћу, избеглиштвом (ратови на простору бивше државе), једнородитељским породицама… Сиромаштво може бити и нематеријално (духовно) и дефинише се као мањак нематеријалних добара благотворних за човека. Духовно сиромаштво може бити генетски усађено (интелигенција, урођена физичка конструкција, таленти…), као и последица деловања социјалне средине (писменост, говор, култура, морал, амбиције, обазовање, информисаност…). Духовно сиромаштво не мора бити у корелацији са материјалним, па духовно сиромашни људи могу бити доброг материјалног статуса и обратно.
Материјална оскудица која с времена на време погађа већину људи или друштвених група није сиромаштво, али само ако је у оквирима који не угрожавају опстанак или квалитет живота појединца или друштвене групе. Оскудица која угрожава психофизички интегритет појединца или друштвене групе сматра се сиромаштвом и представља проблем појединца, породице и државе. Изузетак је добровољно одрицање (подвижништво монаха, својевољно одрицање од непотребног и сувишног). Духовно сиромаштво може угрозити опстанак заједница које немају увид у духовне капацитете и потребе својих чланова или због материјалног сиромаштва нису у стању да обезбеде духовну надградњу. Многе заједнице су нестајале без обзира на њихову некадашњу материјалну моћ.
Редукција сиромаштва још увек је главно питање многих међународних организација као што су Уједињене нације и Светска банка… У времену када надобудни светски владари, појединци који су богатији од доста држава поново без стида и срама причају о пројекту “златне милијарде” која ће, по њима, опстати на овој планети. Поново причају о управљачима, радницима и робовима, јавно говоре како људску врсту треба проредити, како је пуно пензионера… Зато и др Несторовић каже, мало за сада у шали, а можда касније и у збиљи, да поред разних болештина које се (не)лече иако јефтиних лекова има, да је и корона сумњивог порекла, можда се може очекивати да ће ићи по становима пензионера и “стрељати их”, јер су велики трошак!?
Богатунима су трошак и сами радници, јер што их мање плате њима остаје више за иживљавање и уживање. Разлог сиромаштва је и недостатак образовања, људска глупост, слепо повиновање већини и веровању да је у праву, а историја је показала да је мењању, углавном на боље, појединци, или мање групе.
Хенрик Ибзен (1828-1906), на пример, норвешки реалиста драмски писац, својевремено, али и данас, важи за пример друштвено ангажованог књижевника и оштрог критичара грађанског двоструког морала. Аутор је 20-так драма међу којима и Луткина кућа, или Нора, Непријатељ народа, Стубови друштва, Дивља патка, Кад се ми мртви пробудимо… Због његове оштре осуде лицемерја, неких кључних вредности грађанског друштва, као што су брак (положај жена и њихова права), али и воља већине својевремено нордијска позоришта одбијала су да играју више његових драма. Ипак, на крају се дешавало да су у току једне недеље у немачким позориштима играло чак пет Ибзенових драма.
У својој драми Непријатељ народа кроз лик доктора Стокмана, Ибзен осветљава типичне моменте бескрајне борбе човекове личности са природом, друштвом и самим собом. Када доктор Стокман у својој борби за истину не наилази на подршку он се не плаши да објави рат друштву и остаје потпуно сам. Тада закључује да најопаснији непријатељ истине и слободе међу нама јесте уједињена већина.
„Већина никада није у праву“ – каже, између осталог, Ибзен. „То је друштвена лаж, једна од оних опште примљених лажних условности против које мора да устане сваки човек који је слободан и способан да мисли. Ко сачињава већину: Паметни или глупаци? Мислим да ће се сви сложити да глупаци представљају страшну, огромну већину на земљиној кугли. Да ли је паметно да глупи владају паметнима? Сила је, нажалост, на страни већине, али не и право. Мањина је увек у праву.“
Или: „Намеравам да поведем рат против лажи да је истина у већине. Које су то истине око којих се обично прикупља већина? То су истине које су толико застареле да су већ
преживеле, а када једна истина толико застари она је на најбољем путу да постане лаж. Истине нису дуговечни Метузалеми, као што људи уобичавају. Једна нормално изграђена истина живи, рецимо обично 15-20 година, ретко кад дуже. Остареле истине су ужасно суве и мршаве. Па, ипак тек тада већина почиње њима да се бави и препоручује их човечанству као здраву духовну храну. Могу вас уверити да у таквој храни нема богзна колико хранљивих састојака, а у томе се ја као лекар морам разумети. Све ове већинске истине личе на стару, ужежену сланину, оне су као и покварена позеленела шунка. Отуда и долази сав онај морални скорбут који свуда око нас у друштву бесни.“
Већина, очито мисли да су сиромаштво и беда нормална ствар, да се дешавају тамо неком, тамо далеко, причу о патњама, смрти гладних, босих и голих, чују или не чују и верују да ће то тамо неко некако некада да реши. Гејтс, Маск, Рокфелери, Ротшилди… кинески, индијски, руски… милијардери, па и наши милионери, мада капитал нема ни нацију, расу, веру, идеологију, баве се другим питањима, а најновије је свемир. Планирају да освоје небо и васиону, да раднике преселе у орбиту, а они да путују, путују кроз време да освајају планете, системе…Тамо владају друге мере – један светлосни минут је растојање које светло пређе за један минут. Светлост пређе 300.000 километара кроз свемир за једну једину секунду. Један светлосни минут је 300.000 пута 60, односно 18 милиона километара. Наше сунце је удаљено од земље осам светлосних минута. Наше сунце је једно од 400 милијарди звезда у једној галаксији – Млечни пут.
Цела галаксија или „звездана маглина“ широка је 90.000 светлосних година, толико треба светлости да стигне са једног на други крај галаксије. Астрономи сматрају да у свемиру постоји 100 милијарди галаксија, а да се свака од њих састоји од око 100 милијарди звезда. Када посматрамо звезду у Млечном путу која је удаљена 50.000 светлосних година од нашег сопственог сунца онда ми гледамо 50.000 година уназад у времену. То значи да је посматрање свемира гледање у прошлост. Они који планирају нешто да раде и профитирају у свемиру вероватно знају да планове праве на основу прошлих времена, а не основу будућности, те да нас удаљени, евентуални живи створови нису ни приметили, или ће то моћи тек када нас више (не) буде на планети земљи.
Или, ако се обистине планови једног од (полу)лудих овоземаљских и ововремених милијардера од „златне милијарде“ половина ће бити радници, стручни робови који ће живети и радити у земљиној орбити, а друга половина ће уживати на мајци земљи?! Болесно или не чини ми се познато из неких филмова од пре пар деценија насталих у Холивуду, или некој лабораторији лудога лекара…
