Каналска мрежа Дунав-Тиса-Дунав почета је да се копа 60-их година прошлог века. За тадашњу машинерију то је био јако велик подухват. Тај канал пролази кроз велик број насељених места а између осталих и кроз Обровац.
Временом се на каналу запатио велик број животињског света па се развија и риболов. Чим сунце изађе са првим зрацима ево и купача. Важно је било ко ће отворити сезону, а отварала се тако што је неко скочио са моста у још хладну воду. И тако један за другим, почиње сезона купања. Веровали или не, на десетине Обровчана је било на плажи, купало се, сунчало, пецало… Временом се то претворило у “Обровачки штранд”. Касније је део купалишта добио назив “Брацина плажа” по наставнику физичког васпитања Богдану Петровићу Браци. Он је заједно са својом женом учитељицом Босом у јануару 1986. ишао да се клиже по залеђеној води и нажалост пропао кроз лед тако да су се обоје удавили.
На “Брациној” плажи било је како старијих тако и млађих људи. Препливавао се канал, ишло се од плаже до моста, скакало са са моста па чак и са лука. Ако не знаш где ћеш лети ићи, отиђи до моста и наћи ћеш забаву. То није било само код нас у Обровцу, већ у свим селима. Товаришево, нама суседно село, такође је имало свој део где су се купали.
Почетком 2000-их година све полако стаје. Угинуће риба, слабо пролажење бродова који су разбијали муљ, пуштање којекаквих хемикалија из суседних фабрика био је резултат гашења купалишта у свим селима. Данас се ни не зна тачно где је била Брацина плажа. Зна се отприлике, али трава је прекрива.
Данас људи иду на Тиквару, базен, Провалу и друга места да се освеже. Поред једне такве реке ми идемо на друга места. Из природе смо се преселили у плочице базена. Поставља се питање ко је одговоран за природну катастрофу која нам је пред носом. Изгубили смо природу, пустили смо је низ литицу. Не схватамо да је вода извор живота.
Просто, нисам крив ја, ти, држава, село – нико није крив. Крива је вода, крива је трава, криве су рибе. Свако одбацује своју одговорност. Сви смо криви, запоставили смо прво себе и своју душу па онда и све остало.
Не заборавимо, како природи дајемо тако нам она и враћа, а последице већ видимо.
