Џаба фабрике, путеви, мостови, пруге, школе, болнице… ако у њима нема ко да ради, ко да путује, ко да се школује, лечи… или ако то буду неки други људи и народи.
Понекад се стиче утисак да је пут до и од Паланке пут којим све ређе иду они који треба да брину оњему. Пут до Новог Сада, односно до Бегеча је лош иако је државни, што би путописци који су ходили Србијом рекли – царски. Својевремено овдашњи привредници потписали су иницијативу упућену вишим властима да се магистрални пут од Бегеча до Бачке Паланке, до моста, односно државне границе са ЕУ, капитално реконструише.
Причали привредници, па и грађани, причали, па се уморили, а “џада” од Паланке до административног, привредног, културног и сваког друга центра Војводине иста. Шта иста, све гора и гора. Понекада понеки политичар из Новог Сада и Београда опрезно спомене могућност решавања овог проблема, као и проблема камиона и царинског прелаза у самој вароши што је јединствен случај у Србији. Овдашњи народ се понада, а потом се прича заборави, јер се појаве нови, дневни проблеми који угрожавају опстанак појединца, породица, села и вароши, читавог народа.
Миграције становништва на овим просторима, па и у овом делу Европе, нису новост ни у прошлим вековима, али ни до и од скоро. Где је Паланка у свему томе, колико нас има, колико ће нас бити и да ли ће нас бити, питања су на која нико, ма колико паметан и образован био, као да не жели јавно да говори и пише. Песимисти кажу – има да нас нема, а оптимисти тврде – има да нас има! Колико нас стварно има на папиру, пореским, бирачким… списковима знају они који су их правили. Ретко ко жели да нагађа колико нас данас има на спавању у вароши и селима.
По последњем државном попису становништва из 2011. године у Бачкој Паланци и тринаест припадајућих општинских села живело је 55.528 становника. Они су чинили 0.77 одсто становништва Србије, а 9.02 одсто становништва Јужнобачког управног округа. Срби су чинили 79 одсто, Словаци 9.1, Мађари 2.44, Роми 1.92, Хрвати 1.48 одсто.
Од Другог светског рата до 2002. године раст становништва био је чак 32,7 одсто. То је, кажу статистичари, резултат интерне миграције. Расла је Паланка, али и Челарево, Младеново и Обровац због досељавања становништва из Босне и Херцеговине, а код њих је наталитет бележио високу стопу раста. Пописом од 2002. године бачкопаланачка општина бележи драстичан пад становништва. Са 62.126 становника на 55.528 људи, или становништво се умањило за 11 одсто! Овај лош популациони тренд статистичари су тумачили великим економским миграцијама, а тај тренд је и даље присутан. Примера ради, 2016. године у нашој општини просечна старост становништва износила је 43 године. Податак из 2011. године каже да је просечно у домаћинству код нас у општини живело 2,87 људи, непуна трочлана породица. Данас не треба бити стручњак, па проценити да су вероватно цифре још неповољније.
Статистичари су израчунали, пројектовано по средњој варијанти са миграцијама, да ће наша општина 2041. године имати 45.152 становника. Или, упоредни подаци за 1961. годину и 2019. годину још више упозоравају. Прешест деценија годишње су мајке родиле 834 бебе, а пре две године 439 што је скоро дупло мање. Пре шездесет година природни прираштај (однос рођених у односу на број умрлих) био је у плусу 420, а пре нешто више од две године 347 у минусу. Овако лоша слика вероватно ће бити још лошија на будућем државном попису становништва. Не треба заборавити да је у протекле две године смртност народа повећана. Умирали су људи од старости и болести као и раније, али колико је живота у Србији, па и нашој вароши, изгубљено због пандемије корона вирусом још се не зна.
Две године број сахрана на паланачким, али и сеоским гробљима у општини је велик. Гробари раде као никада, а по најцрњим проценама (дај Боже да нису тачне) у протекле две године рођено је три пута мање беба у односу на број умрлих! Умирали су не само стари којима је биолошки сат престао да ради већ и хронични болесници који су имали болести са којима се уз поштовање терапије могло и може још живети. Умирали су од короне, па и даље умиру, млађи људи, они у средњим годинама који су били здрави, или су мислили да су здрави, јер се нису медицински контролисали.
Лекари, ветеринари, учитељи, свештеници, државни чиновници запослени у месним заједницама и месним канцеларијама људи који због струке улазе у сеоске домове рећи ће вам незванично узнемирујуће податке. Тако, на пример, у селу које је по последњем званичном попису имало око 1.000 становника данас, веле упућени, на папиру, има око 700, а на спавању, стално боравећих једва 500! И од тих који су на спавању велика већина су остарели и немоћни паори, или пензионери. Чини се да је миграција са села у Паланку, па и даље у Нови Сад, Београд, иностранство ближи крају. Ближи се крају имиграција становништва из бивших југословенских република у Србију, Војводину и Бачку Паланку. Све је мањи људски српски корпус из Хрватске, Босне и Херцеговине и Косова и Метохије, јер се доста народа већ преселио у матичну земљу или у бели свет.
Није никакво откриће да од доброг живота нико никада није бежао. Последње три, па и четири деценије, на овим просторима тешко се живело. Такво стање стварали су они којима је лов у мутном професија, начин богаћења. Санкције, блокаде, ратови и транзиција су идеално време за политичке шпекуланте, психичке болеснике, каријеристе, ратне профитере, тајкуне, шверцере, убице, разбојнике, пљачкаше, трговце дрогом, шверцере цигарета, дувана, горива… Такви су се обогатили, стекли кеш и некретитне о којима и људи у развијеном свету могу да маштају. Једва писмени и писмене, или неки естрадњаци, поједини спортисти… људи сумњиве прошлости, садашњости, а како ствари стоје и будућности, на друштвеним мрежама се хвале, размећу, приказују напућене усне, изоперисана лица, стражњице и попрсја, хвале стотинама квадрата луксуза, јахтама и бесним колима, гардеробом која кошта као нечији кров над главом.
Страшно је што такви постају пример, а делом и узор деци… Стварају лажну слику неког света у који се укључују и глумци и још по неки уметници, наводни, одртавели интелектуалци који глуме фалш памет овог народа, а када би се осврнули иза себе не би било ничега што су створили и што представља историјски ауторитет.
Време пред изборе, али и време пандемије, па сада очигледне забринутости због рата у Украјини, као да представља време када власт “мора” да попушта свему, свачему и свакоме. Давно смо одустали од нуклеарки, а други нису, одустали смо недавно од литијума, други нису, желе неки да имају европске плате, пензије и да живе продавајући измишљени “амерички живот на Балкану” чију је слику овде својевремено донео Холивуд, а то не може ни у Америци. Без фабрика, рудника, орања, нуклеарки, нових хидроелектрана и много тога што нам фали у целој Србији нема бољег живота.
Ми који живимо у Србији знамо шта је рат и не желимо га ни непријатељу, а овдашњи политичари не треба да се мешају у тај ђавољи посао. Добро је што је државни врх нашао, чини се, једино могуће решење када је осудио агресију, али није увео санкције Русији. Сваком реалном јасно је зашто Србија није увела санкције Русији, која је као и Украјина, пријатељска земља нашем народу, па нам је вероватно зато цела ова драма постала права трагедија. Није овде реч само о пријатељству већ и о економским разлозима, односно енергетској зависности Србије од природног гаса из Русије. Нема гаса нема грејања, али нема ни енергије за фабрике које стају, нема плата, нема пензија, инвеститори одлазе, нема наставе, болнице блокиране… Било је година и година када смо то све већ имали, када је Милошевић сам себи и нама увео санкције на Дрини и тиме ушао не у Гинисову књигу већ у књигу највећих светских глупости.
Гориво смо куповали на литар на улици, имали смо рестрикције струје, примали плате и пензије од по пар тадашњих немачких марака, банке су отеле стару девизну штедњу… Ко се тога сећа памти и распад бивше државе, колоне и стотине хиљада избеглица, тугу, чемер, личне, породичне и народне трагедије… Неки политичари су тада, па и сада говоре да је то тако морало бити!? Није тако морало бити ни јуче ни данас и сутра не мора тако бити. Пред изборе сви који се кандидују морају код поштеног лекара за главу, јер доста нам је било наших и туђих шизика који су се играли рата и мира, живота и смрти са туђим животима.
Због много чега, а пре свега због жеље за бољим животом, примера ради, наши млади стручњаци информационих технологија, врхунски лекари, инжењери, научници, грађевински мајстори, бравари, механичари, вариоци, возачи камиона и авиона… годинама, па и деценијама раде у уређеним друштвима и државама. Воле Србију на даљину и с времена на време јој се враћају. Родитеље и родбину виде у мобилном телефону, изразговарају се, или замоле неког да им за задушнице или годишњице сними родитељски гроб, исплачу се и сутра на арбајт. Такви се неће, или ретко који ће се по пензији вратити у Србију и Паланку. Њихова деца сигурно неће, унучад неће ни знати српски језик, па нам зато треба више младих људи, у нашој вароши и селима више инвестиција, нових фабрика, бољих друмова, мост…
Овако наша младост и људи у најјачим годинама раде у иностранству, а код нас јабуке на великим плантажама бере за 320 евра месечне плате радничка сиротиња из неке азијске забити, зграде по Паланци зидају мајстори из Турске, домаћи тајкуни су владари ораница, странци фабрика… Вучић обнавља и гради оно што нису урадили већ су рушили и продавали његови претходници и НАТО… Буди мајстор па процени да ли – има да нас нема, или ИМА ДА НАС ИМА са младим, паметно агилним вођама и људима!
