Србија има 5.346.597 хектара обрадиве земље, а то чини 68,9 одсто територије државе. У последњих неколико деценија власничка структура обрадивог земљишта у Србији, па и у Војводини и Бачкој Паланци, знатно је измењена.
Ситних сељака све је мање, мање је оних који обрађују до 10 хектара земље. Доста оних који су земљу наследили од предака хектаре је заменило квадратима (пре)скупих станова у градовима, варошима, или су продали наследство, а новац спискали на скупе аутомобиле, провод, (не)успешне бизнисе…
Њиве се и даље ору, сеју и жању, али све више то раде неке нове газде, људи који са пољопривредом немају везе. Али, има оних који раде у надници или за платицу, а када зима загуди куд који мили моји. Ко од надничара, бироша преживи зиму може поново да се “добровољно јави” да буде слуга код газда чије послове воде управници, а они нису сажаљиви.
Готово у сваком селу зависно од величине, има по пар или по десетак газда који обрађују на стотине, па и хиљаде хектара својих или узетих у закуп. Зато све више села све више личе на телепе и мајуре, а вероватно када помру времешни сеоски пензионери пуно села ће постати нечији салаши, или ће се урушити и нестати.
Најбогатији Срби у Србији давно су покуповали или узели у дугогодишњи закуп велике комплексе који су припадали комбинатима, пољопривредним предузећима или земљорадничким задругама. Покушава актуелна власт да поклањањем сеоских кућа са окућницом младим брачним паровима, а највише су ангажовани министар Кркобабић, премијерка Брнабић и свештенство СПЦ, да младе привуче у село, да поправи катастрофалну демографску слику… То јесте добро и нешто, али очито није довољно.
Шта ће млад човек са женом и малом децом без посла, безњива, стада, механизације, почетног капитала да ради у селу без или са запуштеном инфраструктуром? Једино да буде слуга неком од транзицијских добитника, себе да укопа, а велике градове да ослободи сиротиње? По модерним дрмосерима, сиротиња треба да се пресели где јој је место – у село? Већина оних који заговарају, а на волшебан начин се снашли, овакву миграцију скоро су дошли у урбане средине, или су њихови родитељи побегли из родног села.
Стање на селу је такво какво је, а могло је бити боље да се почетком овога века није направила стратешка грешка у пољопривреди. У време владавине Војислава Коштунице пред изборе обећана је фармеризације Србије по угледу на Данску. После избора државна земља је великим делом продата тајкунима и то, испоставиће се касније, за мизерне паре на гомили. Они који су тада купили велике комплексе од по пар хиљада хектара војвођанских ораница, данас могу на (пре)продаји да зараде 10, 20… пута више.
Одустало се од Данског концепта фармерства, а понеки, изгледа боље обавештени, кажу да је то био (пред)изборни трик и да нико из тадашње власти које је чинио ДОС није ни планирао озбиљно да се упусти у тај стручан, велик, а по државу, село и цео народ користан посао. Најлакше је лаицима и муљаторима на власти (увек их има) било све продати ђутуре, нешто пара се могло ставити у штек, други део спискати на завитланције, и са мањим делом нешто урадити, сликати се, хвалити се као да је мудрост продати и потрошити оно што није твоје. Да је урађјено као што је у Данској, а та земља је мања од Србије и по територији и по броју становника, имали би на хиљаде породичних фарми које би добиле на коришћење до 50 хектара земље.
Данска је таквом организацијом пољопривреде достигла, поред осталог, годишњу производњу свиња од 30 милиона комада. Производе се на око 5.000 фарми, а земља укупно има око 35.000 фарми. Чак 90 одсто хране се извози, само од продаје свињског меса Кини, годишње се оствари милијарда евра, а укупан извоз пољопривредних производа из ове земље достиже 25 милијарди евра што је 6-7 пута више од извоза пољопривреде наше земље.
Интересантно је да се 95 одсто пољопривредних производа производи на фармама задругара и прерађује у фабрикама које такође припадају задругарима. Наши политчари са почетка века определили су се за тајкунизацију, а не за фармеризацију, јер за тај посао нису били стручни нити вољни. Зато данас у времену светске кризе и дневним поскупљењима свега чујемо да хране имамо, али да смо, поред енергије и још неких битних ствари, са свињским месом на ивици домаћих потреба!!!
Ко су највећи земљопоседници у Србији? Годинама уназад прва три места на листи највећих земљопоседника у Србији држали су Петар Матијевић, Миодраг Костић и Мирослав Мишковић. Крајем прошле године од поменуте тројке у врху је остао само Матијевић, а придружио му се широј јавости слабо познат Панчевац Мирослав Алекса и добро позната Ал Дахра. Матијевић је обрађивао нешто више од 35.000 хектара пољопривредног земљишта од којих је 29.000 у његовом власништву. Једна од његових компанија са седиштем у Врбасу купила је поседе пољопривредног газдинства “Сава Ковачевић”, па је Матијевићев посед увећан на 40.000 хектара од чега је 33.000 хектара у његовом власништву.
На другом месту је Мирослав Алекс, власник Компаније “Алекс” из Панчева. Према подацима “Агросматра” Алекса обрађује око 20.000 хектара, половине је власник, а половину закупљује. На сајту је објављено да поседује 7 имања и 8 фирми. Треће место по броју хектара које обрађује припада Ал Дахри која је 2018. године купила имовину Пољопривредне корпорације Београд (ПКБ) и у том пакету близу 17.000 хектара ораница. Ако би се гледали хектари који су у власништву компаније из Абу Дабија она би била на другом месту, а ако је параметар површина коју обрађује онда је на трећем месту.
На четвртом месту је власник “Делте” Мишковић са 13.000 хектара које обрађује, а његово власништво је 10.000 хектара. Арапска фирма “Елит Агро” са седиштем у Абу Дабију 2014. године купила је Пољопривредно туристички комплекс “Зобнатицу” у Бачкој Тополи, па и 114 хектара у власништво и 1.507 хектара у дугогодишњи закуп.
Пре две године “ЕлитАгро” купио је компанију “Ал Равафед” (чинили је Војна установа “Моровић”, “Бачка” из Сивца, “Јадран” из Нове Гајдобре) која је обрађивала 10.500 хектара, а у власништву имала 2.500 хектара. Овде домицилни “Некар” својевремено је купио ППО “Будућност”, а у дугогодишњи закуп нештинску задругу. “Делта” је купила “Подунавље” у Челареву. Владе све већег броја, првенствено богатих земаља купују обрадиво земљиште у иностранству да би своме становништву обезбедиле сигуран извор хране.
Украјина, земља која је у рату са Русијом, највећа је држава у Европи која се целом својом територијом налази на старом континенту. Површина јој је 603.628 квадратна километра са око 43 милиона становика. Ова земља има преко 60 милиона хектара обрадивог земљишта од чега се, по подацима из 2016. године, обрађује преко 32,7 милиона хектара. У Украјини има око 39 милиона хектара обрадивог земљишта са два метра хумуса док је у Војводини дебљина хумуса 70 центиметара. Украјина је била трећи највећи произвођач пшенице на свету, највећи произвођач и извозник сунцокрета у свету, трећа по производњи кукуруза, четврта по јечму, шеста по соји, седма по извозу живине.
Богатство је чернозем који се сматра за најплодније земљиште за гајење већине европских пољопривредних култура. Настаје под утицајем континенталне и степске климе. Таква земљишта могу се пронаћи на територији континенталне Европе, Западне Русије, Северне Америке и Канаде. Највише овог плодног земљишта на свету, чак 33 одсто, налази се у Украјини. Украјина је пре почетка ратних дејстава имала 32 милиона хектара црног земљишта. У Другом светском рату, током окупације Украјине од стране Хитлера, Немци су железницом превозили црницу у Немачку. По подацима из 2017. године преко 3 милиона хектара налази се у рукама страних власника. Од 2013. године Кина у закупу на 50 година држи 5 одсто (3 милиона хектара) украјинске обрадиве земље. Пола века ће се из Украјине хранити бројно становништво Кине.
Споразум украјинске и кинеске стране предвиђа да усеви и свиње који се производе у
Источној Украјини (тамо су у току ратне операције), регион Дњепропетровск, ће се по преференцијалним ценама продавати двема кинеским државним компанијама. Површина о којој је реч, на пример, већа је од површине 50 постојећих држава, а одговара површини трећине Србије, или целе Белгије, Јерменије, или америчке савезне државе Масачусетс.
Када је августа прошле године објављена вест да је амерички милијардер Бил Гејтс купио преко 100.000 хектара земље у осамнаест америчких држава, као да је то био сигнал и за остале богаташе да крену у куповину ораница широм планете. Како пише CNBC богати траже нове начине да зараде новац. Кажу да Гејтс на свом земљишту узгаја лук, шаргарепу и кромпир који Мекдоналдс користи за справљање помфрита. Гејтс је изгледа почетник у овом послу, јер милијардер Џеф Безос у власништву има преко 200.000 хектара.
Највећи земљопоседник у САД, ипак је милијардер Џон Малоун са скоро 890.000 хектара. Скоро два одсто територије САД припада највећим земљопоседницима. Америчко министарство пољопривреде процењује да је 30 одсто целокупног пољопривредног земљишта власништво оних који га не обрађују. Скоро 40 одсто од 370 милиона хектара обрадивогземљишта широм САД изнајмљује се пољопривредницима, 80 одсто тог закупљеног пољопривредног земљишта у власништву је земљопоседника.
Економисти кажу да је инвестирање у куповину обрадивог земљишта сигуран посао, јер у времену високе инфлације и економске кризе са растом цена хране чува вредност капитала и доноси профит.
