Велика суша, па и код нас у Војводини и Бачкој Паланци (освежило је тек пре неки дан), али и Европи довела је до изузетно ниског водостаја река и језера.
Поред проблема за људе и природу суша, односно мала вода у акумулацијама, открила је нека дуго потопљена природна блага, али и нежељене трагове људске прошлости.
Дунав бележи ових дана један од најнижих нивоа у последњих 100 година. Сушно лето открило је и лепоте реке, јер су се појавиле бројне пешчане плаже, острва. Појавиле су се и олупине бродова, много ђубрета, људског отпада. У нашем заливном језеру “Тиквара”, уз бетонске трибине, на дну суве обале могу се видети стари + потопљен чамац, штел од бицикла, животињске кости… Низак водостај Дунава у делу кроз Србију код Прахова поново је открио олупине 20-так немачких ратних бродова потопљених током Другог светског рата.
Ројтерс пише да у Дунаву има још око 200 потопљених немачких бродова, а у њима на тоне муниције и експлозива и да представљају константну опасност за бродаре. Реч је о остацима нацистичке црноморске флоте која се повлачила 1944. године и сама потапала бродове пред совјетском армијом.
И Танјуг пише да низак водостај и остаци потопљених, а још увек опасних немачких бродова, угрожавају не само речни саобраћај већ су озбиљна еколошка опасност. Ројтерс, између осталог, пише да се у Шпанији, а на дну вештачке акумулације Валдеканос, појавио праисторијски камени круг назван “шпански Стоунхенџ”.
Састављен је од 150 кружно размештених гранитних стена и верује се да је овај природни раритет формиран у петом миленијуму пре нове ере. Тренутно су ове стене потпуно откривене, јер је ниво вештачке акумулације опао на 28 одсто капацитета.
У Немачкој на обали Рајне низак водостај открио је “камење глади” злокобно упозорење предака о раздобљима глади. То су стене речног корита, видљиве само у случајевима екстремно ниског водостаја, у њих су уклесане поруке које су оставили људи претходних епоха и говоре о катастрофама изазваним недостатком воде.
Године видљиве на камењу које се појавило јужно од Франкфурта и близу Леверкузена, укључују 1947., 1959., 2003. и 2018. годину. У Италији је због ниског водостаја најдуже тамошње реке По проглашено ванредно стање. Разлог је и откривена велика америчка бомба тешка 450 килогама заостала из Другог светског рата. Привремено је било расељено око 3.000 мештана околних села док експлозивна направа није уништена. Као што услед суше плитка вода открива археолошке и природне раритете, те опасности и по људе, тако и вештачки, људским деловањем, изазвана висока инфлација открива друштвене деформитете.
У уређеним друштвима, а ми желимо то да будемо, било би нормално да човек после радног века прима пензију (враћа му се оно што је он деценијама уплаћивао у фонд ПИО) од које може да живи до упокојења без већих езгистенцијалних оскудица. Код нас последњих деценија доста тога није било нормално по стандардима уређеног друштва, па тако у Србији данас човек који је испунио оба услова за пензију (мушкарци 65 година живота и 40 година радног стажа, код жена се сваке године помера) уместо у мирно треће доба одлази у турбулентну сиротињу. Београдска “Политика” пише да су пензионери пре три месеца послали писмо са молбом председнику Србије Вучићу, да разговарају о положају најстаријих, а из кабинета им је речено да сачекају формирање Владе.
– Три репрезентативне организације – Савез пензионера Србије, Синдикат пензионера “Независност” и Удружење самосталних пензионера Србије имају у свом чланству више од милион пензионера – каже Љубиша Бабић, генерални секретар УСПС.
– Допис добијен из кабинета председника да се сачека са формирањем скупштине, а потом владе, па министарстава… за пензионере није никакав одговор. Није одговор, јер време не ради у њихову корист. Сведоци смо да се број пензионера у Србији природним одливом убрзано смањује. И даље је пуно оних који са пензијом од 15.000 до 30.974 динара (толико је просечна пензија) и уз минималну потрошачку корпу не могу да преживе. Иста питања постављамо више од десет година, али нас нико не чује. Видели смо да председник Србије прима на разговор и таксисте и рударе и малинаре и пољопривреднике и Србе са Косова и Метохије и Србе из региона и децу и привреднике и здраве и болесне, спортисте,глумце… и то је добро. Али, зашто не прима нас? Председник је једини са ким ми треба да разговарамо – тврди Бабић.
У репрезентативним пензионерским организацијама кажу да је главни разлог због кога пензионери немају времена да чекају драстично погоршање њиховог материјалног положаја проузроковано високом инфлацијом, али и чињеницом да око милион пензионера живи са примањима до просечне пензије која је 30.978 динара месечно. При томе надлежни најављују да ће инфлација у септембру бити 14 одсто, а да је сада 12 одсто. Бабић пита да ли ће и када ће доћи до најављене исплате пензија увећане за 19,3-20,2 одсто и какву ће вредност пензија тада имати када се усклађује једном годишње.
Тешко стање пензионера подкрепљује и званична статистика, односно подаци Фонда пензиско инвалиског осигурања Србије. Званично, учешће јунских пензија, свих категорија пензионера, у просечној заради у Србији је на нивоу од 41,8 одсто (из категорије запослених 44,4 одсто, самосталаца 39,7 одсто и пољопривредника 18 одсто).
Јован Тамбурић, председник Удружења синдиката пензионисаних војних лица Србије каже да се уштеде које остају у буџету (смањени расходи – повећани приходи – уплата доприноса ПИО) остварене због смањења броја пензионера распоређују на друге буџетске издатке и на тај начин се врши друштвена прерасподела отимањем од пензионера – тврди Тамбурић.
– Учешће трошкова за пензије од 2014. године, захваљујући и финансијској консолидацији, пало је на испод десет одсто бруто домаћег производа према споразуму са Међународним монетарним фондом. Разлика је већа од 500 милиона евра годишње. Тај новац могао би да се искористи за изједначавање и повећање најниже пензије, враћања дела дуга пензионерима због смањена пензија од 2014-2018. године (око 840 милиона евра), те да се укину доживотни пенали превременим старосним пензионерима када напуне потребне године живота.
Србија и без пандемије и без светске енергетске и економске кризе, високе инфлације и рецесије у најави имала је, има и имаће пуно проблема, пуно репова који се вуку из последњих деценија. Проблеми су створени распадом претходне државе, грађанским ратом, санкцијама и блокадама да би кулминирали НАТО агресијом на нашу земљу.
Милошевић је водио земљу у пропаст, а његовим рушењем на власт су дошли људи који су желели преко ноћи нешто велико да ураде. Од свега што су урадили једино су успели да кроз буразерску приватизацију ставе ланце и катанце на оне фабрике које агресор у рату 1999. године није порушио, да увећају број незапослених и социјалних случајева, успели су да се кроз мољакање и тражење страног мишљења о свему и свачему толико огаде бирачком телу да су се после једне деценије власти распали као пена од сапунице.
И данас, а деценију како је на власти СНС са коалициним партнерима, осећају се стратешке грешке претходних владара. Србија је међу пет земаља на планети које најбрже губе становништво. Само једна четвртина младих ради посао за који се школовала. Кровна организација младих Србије у свом истраживању “Алтернативни извештај о положају и потребама младих у Србији за 2022. годину”, поред осталог, констатује да је чак 90 одсто њих спремно да ради нешто друго од онога за шта се школовало, а да је 60 одсто спремно на преквалификацију. Ако је тако, а изгледа да јесте, јасно је зашто је председник Александар Вучић недавно најавио тоталну реформу школства, јер је и сам констатовао да већина младих по завршетку школовања не зна да ради посао за који су се школовали.
Да ли школе и факултети постоје због учитеља, наставника и професора, да ли су образовне установе постале извор добре зараде, или је реч о стратешком промашају у области образовања мораће да одговори нова Влада Републике Србије, ресорно министарство просвете, али и друга министарства имаће пуне руке посла. Ваљда ће неко коначно да поразговара са пензионерима о њиховом тешком материјалном положају, егзистенцијалној угрожености и ваљда ће неко други, поред председника државе, урадити нешто више на енергетској сигурности народа и државе.
Вучић се похвали да је за зиму у складиштима као никада до сада обезбеђено природног гаса, а министарка Зоран аМихајловић рече да ће наредна зима енергетски Србију коштати три милијарде евра. Председник Азербејџана Алијев обећао је извоз струје, чија цена достиже историјски максимум, под повољним условима за Србију…
Ваљда ће ускоро, када се обезбеди довољно струје, нафте и угља за термелектране, када се удовољи пољопривредницима, испреговара у Бриселу, формира влада, министарства, секретаријати… доћи време када раст пензија и раст минималца, као и плата у јавном сектору неће више бити дугорочно обећање, уз дневна поскупљења свега и свачега и двоцифрену инфлацију која траје месецима. Преко милион егзистенцијално угрожених пензионера и око 400.000 радника који раде за минималац, као и запослени у јавном сектору зависе од државе и само одње могу да траже бољи живот.
