Političari iz komšiluka iskreno govore šta nam misle

Na političkoj sceni Zapadnog Balkana ništa novo

151
Foto: Printscreen/Google maps

Istorija je najkrvavija nauka, a oni koji se njome bave tvrde da ne postoji repriza istorije. Bukvalna repriza (sem što je kod nas svakodnevno) svakako da ne postoji, ali postoje sličnosti, pozivanje na staro, (ne)svesno oživljavanje ideologija za koje se mislilo da su arhivirane…


Pojedini političari, a nas interesuju oni sa prostora eks države, odnosno Jugoslavije, kao da su zaboravili na jezik, težinu onoga što izgovaraju, ali i na moguće posledice ne samo po sebe već i čitave narode, bezbednost i mir u regionu.

Obični, prosti ljudi, a razložni, na ulici, pijaci, pa i kafani biraju reči kada pričaju o teškim temama na ovim prostorima, a to su, svakako nacije, religija, istorija, sadašnjost i budućnost.

Oko ustoličenja mitropolita Joanikija u Cetinju podigla se tolika galama, a predsednik Crne Gore, kao i pojedini njegovi saradnici, od jedne istorijski uobičajene ceremonije napravili su, skoro, pitanje opstanka nezavisnosti države.

Spominjala se nekakva “agresija” Srbije na Crnu Goru, “helikopterski desant”, a u nebuloznom vokabularu koji su prenosili pojedini mediji u Srbiji spominjana je klerofašistička agresija, a predsednik naše države, navodno, upoređivan je sa Adolfom Hitlerom.

Pripisano mu je da je povodom nedavnog praznika Dana srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave pozivao Srbe u drugim državama bivše Jugoslavije da istaknu srpsku trobojku.

To je Vučić demantovao i rekao da su slagali i mediji u Srbiji i u drugim komšijskim zemljama koji su objavili njegovu navodnu izjavu koju nikad nije izrekao, a da u isticanju zastave ne vidi ništa loše. Takođe, poručio je da na lažne optužbe i stvarne uvrede ne želi da odgovara, jer tome onda ne bi bilo kraja.

Joanikije je postao mitropolit, Cetinjski manastir je vlasništvo države, a posle svega Milo je otišao u posetu Milanoviću, predsedniku Republike Hrvatske. I on je opleo po Srbima, srpskoj trobojci…

Izetbegović, lider muslimana u BiH, pre 15-tak dana otprilike reče, a osta živ, kako bi cenio SPC kada bi ona radila na tome da srpski narod postane bolji!? Neko bi rekao da na političkoj sceni Zapadnog Balkana nema ništa novo. Ipak, dobro je što neki političari iz komšiluka iskreno, bez lukavstva govore šta nam misle. Kao da više ne važi priča o starim varalicama i nemanju vere u…

Postoji aforizam – “političari ne grdite novinare jer jednom mogu da napišu ono što govorite”. Davno je to bilo u vremenu SFRJ kada tehnologija nije bila napredna kao danas.

Danas političarima i ne trebaju novinari, jer imaju svoje televizije, novine, a na društvenim mrežama pišu šta hoće, koliko hoće i kad hoće. Interesantno je da pojedini političari sa balkanskih prostora imaju dvojake aršine kada je reč o manirima i jeziku. Kada treba nekog da izvređaju govore i ponašaju se kao da smo još jedna država, pa ispada da učestvuju u kućnoj svađi. Kada dobiju sličan odgovor onda šalju diplomatske note, pozivaju se na jezik diplomatije i naglašavaju da su oni predstavnici nezavisnih država.

Stara je istina da svuda u svetu, pa i kod nas, političari ponekada kažu istinu (obično kada pogreše ili popiju), a diplomate nikada ne govore istinu. Pojedini lideri okolnih, bivših jugoslovenskih republika, a sada država, nisu diplomate, a kao političari često greše ili piju, pa uglavnom govore ono što misle o nama što je za nas dobro.

U vremenu skoro dvogodišnje pandemije kovid kada više ljudi umiru, kada se broj novozaraženih i kod nas meri na hiljade, kada trpi privreda i društvo u celini, nekome je do svađa zbog zastave, litije, zgrade crkve… Očito da u teškim vremenima pojedini lideri okolnih zemalja nemaju šta drugo da pričaju osim da za sve i svašta optužuju Srbe u svojoj i njihovoj zemlji i Srbe u Srbiji.

Šta bi oni pričali kada u njihovim zemljama ne bi bilo Srba, a sve ih je manje i manje? Izetbegović je odvalio još jednu glupost kada je poručio da Srbija ne treba da im šalje pšenicu i vakcine!? On izgleda i ne zna da Srbija hranu i vakcine, ali i drugu pomoć, ne šalje njemu nego svome i narodu BiH koji kao građani žive u Federaciji BiH.

Doduše, njemu naša pomoć i ne treba, jer je očito dobro unovčio svoju i babinu karijeru što je pokazao prilikom nedavne svadbe, odnosno udaje njegove ćeri, a kumovao Erdogan, predsednik Turske.

Teško je i zamisliti šta bi se desilo i kako bi izveštavala Slobodna Evropa ili Glas Amerike da je Vučić ili neko iz državnog vrha Srbije rekao za Mila da je ustaški fašista, kada bi Milanoviću rekao da mu smetaju šahovnica i Hrvati u Srbiji, da Izetbegoviću kaže da bi poštovao islamsku versku zajednicu kada bi radila na tome da muslimani postanu bolji ljudi ili da se deo njih vrati staroj veri i hrišćanstvu!?

Godinama bi se o tome raspravljalo, pretilo i tražilo od svetske zajednice da ovakve reči proglasi za genocid. Suludih zahteva, kada treba osuditi i kažnjavati Srbiju, uvek je bilo i verovatno će biti sve dok imaju podršku birokrata EU i SAD. U EU ne možemo i od toga ne treba praviti tragediju, a sadašnja vlast očito neće da čeka, pa smo se morali okrenuti onome ko nas hoće i ko nam pomaže da koliko – toliko dostignemo ono što smo propustili u vremenu raspada SFRJ, sankcija, blokada, ratova i bombardovanja NATO. U EU (ako je bude) ako nas se nekada sete – sete. O tome što neko kaže, vređa, deli lekcije iz komšiluka treba paziti, ali ne pridavati veliki medijski značaj. Kinezi vele da ako se osvrćešza svakim lavežom nikada i nigde nećeš stići.

Priča o Milu, doživotnom (ne)suđenom “crnogorskom knjazu” kao da je davno napisana i pročitana knjiga o večitoj borbi za vlast po svaku cenu. Pokušaj da se promeni narod i stvori sopstvena crkva sa raspopom na čelu koga bi u vladiku, ili možda i patrijarha dekretom postavio sam Milo zvuči komično, ali da li (ni)je (ne) moguće?!

Možda će probati u Kotoru da nekog zabludelog fratra useli u neku katedralu i proglasi ga barem za kardinala ako ne i crnogorskog papu. To bi bilo nalik pokušaju da od paroha napraviš vladiku, otmeš jedan manastir na Fruškoj gori i kažeš da imaš svoju crkvu. Crkva, pa i manastir su Božji hramovi u kojima se vrši služba, a sama građevina u katastru može da se vodi na ovome ili onome kao što se ponegde i ponekad dešavalo u istoriji. Crkva je odvojena od države, a ako je neko izgubio izbore i za to optužio upokojenog Amfilohija Radovića onda je stvarno izgubio orijentaciju i to posle više od tri decenije vladavine.

Građansko pravo, jednakost građana pred zakonom, sa nultom tolerancijom normativnog i stvarnog, osnova je demokratski uređenog društva. Sasvim je prirodno da pripadnici nacionalnih manjina imaju ista prava kao i Srbi u Srbiji, a da Srbi u državama bivših jugoslovenskih republika imaju ista prava kao i većinski narodi u tim zemljama. Prevarili su se oni koji su se nadali da će Srbija biti građanska država, a Hrvatska, Crna Gora, Slovenija, Bosna i Hercegovina, Severna Makedonija nacionalne države, odnosno države samo Hrvatskog, Crnogorskog, Slovenačkog, Bošnjačkog, Makedonskog naroda.

Srbija je država Srpskog naroda i svih nacionalnih manjina koje u njoj žive sa verskim slobodama i pravima koja imaju svi građani. Krajem prošlog i početkom ovog veka na ovim prostorima, ali i velikom delu sveta, došlo je do velikih migracija, čak i delimičnih seoba pojedinih naroda. Migrantska kriza i dalje traje i oseti se i na našim prostorima. Ljudi iz zemalja severa Afrike, Iraka, Avganistana, pa i Pakistana žele bolji život da nađu u EU.

 

Poslednje dve-tri decenije i u našoj opštini, pa delom i Vojvodini došlo je do seoba. Ovde je reč prvenstveno o ekonomskim seobama, jer, na primer, dosta je Slovaka, ali i Srba, koji su se preselili u Slovačku, Mađara u Mađarsku, Hrvata u Hrvatsku, jer te zemlje su članice EU, imaju bolji standard, sa njihovim pasošima lakše se putuje i nalazi posao u najrazvijenijim zemljama Evrope i sveta. Demografska situacija kod nas, ali i u regionu, ni malo nije ružičasta.

Sledeći popis stanovništva ne bi smeo da nas iznenadi, a do tada valja da vlast u Srbiji nastavi obnovu i razvoj. Nove fabrike, radna mesta, veće plate i penzije, zadovoljniji ljudi, optimizam je ono šta nam fali, a čemu treba da težimo. Onda će teške reči pojedinih političara iz zemalja okruženja, ali i ponekog u Srbiji, biti marginalizovane po prirodi stvar. Valja se podsetiti izreke da se pričama o politici i fudbalu bavi sirotinja, a bogatiji stvaranjem i uživanjem u plodovima svoga rada.

1 KOMENTAR

  1. А нас штити храбри и велики Србин иначе хахаха!!! Кад пролази циркус?? Ко у то уопште сем сенилних верује у ту гарнитуру макар десног крила удбе??

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here