Dan posle nastanka ove fotografije ovo drvo je posečeno. Kao i još mnoga druga pored njega. I malo dalje od njega. I ona preko.
Leti je tu na klupi savršena hladovina, a kad se siđe dole ima zaklonjena šljunkovita plažica gde si sa Dunavom na ti. Na tom malom deliću, ušuškanom granama i lišćem, ispričane su neke najlepše priče. Nisu baš sad mogle sve da se ostvare, ali jedna jeste. I ubeđena sam da sam je nehotice uvračala onog julskog popodneva kad sam ljuta na sebe otkinula poveću granu i kidala listove igrajući ono “voli me, ne voli me”. Posle kao pecala na taj štap i lišće nanizala na kanap.
Onako bezveze smislila vračku kao smišljenu u hodu neku plesnu tačku. Sutra me je pozvao u bioskop i na sladoled kod Rođe. Posle dva dana sam bila sigurna da to nikad neće da me prođe.
Kad je u gradu vreva i žega tu dođem da se nauživam svega. Na granama marame i peškire sušim, pored biciklo naslonim i dišem jako, kao da ću posle bez vazduha ostati i kao da ću da se ugušim.
S jeseni nižem na srmu zlato. Bakarne i svih nijansi narandžaste snove. Vetar zna na svim jezicima da šušti kroz grane ove.
Zimi slikamo tvrđavu u snegu. Pravimo se kao da smo na bregu. Uhvatim se čvrsto za stablo da se slučajno ne pokliznem, u ledeni Dunav kao u pesmu da ne skliznem.
Sretna sam što smo se baš ovako nasmejani uslikali, jer dan posle su ga usmrtili. Kako nikad nemam taj osećaj da nekog gledam poslednji put? Uzela bih možda za uspomenu još koji prut. Ili bih ljudima što seku zavračala put. Nek znaju da je sad šumski patuljak
ljut.
