Зигмунд (неправилно “крштен” као Сигмунд) Фројд (1856-1939.), био је аустријски лекар и психијатар, оснивач психоанализе, а оставио нам је генијалне мудрости и изреке за сва времена.
У времену збуњивања народа, измишљених и стварних теорија завера, времену владавине незајажљивих финансијских олигарха који контролом токова новца владају овом планетом, превише је безобразлука, лошег васпитања и силеџијских манира, а нарочито глупости и глупака који пролазе и постају утицајни у друштву и власти. У времену смене година, у времену слављења рођења Исуса Христа, обично се пожели срећа, добро здравље, дуг живот…Свега тога нема без бољег живота. У времену пандемије, када се код нас дупло мање рађа него што умире, у времену светске политичко енергетске, економске кризе, у времену светских политичара које поред велике хладноће није брига за свој народ већ гоњају виши геостратегијски циљ најбогатијих, једино се може пожелети бољи живот!
Изгледа да је много покварењака и глупака који су умислили да су најпаметнији, а нема ничег горег од будалине уобразиље да је паметан. Обичан, нормалан човек данас је у правој игрици како разликовати глупака од паметног, лопова од поштеног, демократу од демагога, доброг владара који чува мир и преферира просперитет од аутократе који би се стално свађао, ратовао, величао свој лик, дело и богатство… Ту нам може помоћи Зигмунд Фројд. Овај чика очито је знао ући у људски мозак, између осталог, рекао је и ово: “Први знак људске глупости је потпуно одсуство стида. Када се нађете у ситуацији да вас је срамота због туђег понашања или изјаве, или се чудите неким сулудим поступцима – одмах знате са ким имате посла”.
О “глупацима” који владају светом људи (када их препознају) морају имати став. Фројд и за то има решење: “Није проблему вама, у њима је. Немојте због тога спуштати своје критеријуме и радити свешто они пожеле (изигравати њиховог кловна). Верујте да ће вас у једном тренутку искористити, то је у људима… Ако вас не цене немојте се доказивати – будите оношто јесте. Немојте спуштати цену свога достојанства ради стицања поверења, нећете га ионако добити. Ако вам не верују – немојте им се правдати искористиће то за неке лоше намере. Довољно је да останете верни себи упркос свему и видећете да ће се ствари након неког времена саме мењати. Али, не очекујте промене преко ноћи. Прави људи ће пре или после открити ваше вредности. Када ВИ ПОСТАНЕТЕ НАЈБОЉА ВЕРЗИЈА СЕБЕ онда ће се појавити људи чије ће присуство постати права авантура заједничког живљења”.
Заговорници модерних времена рећи ће (вероватно су делимично у праву) да оно што су за Фројда, у његово време, биле глупости због којих се треба стидети, сада постају (не)писане норме “успешне” политичке, привредне, научне, естрадне, уметничке, спортске… каријере. Србија, па и Бачка Паланка у њој, никако да разлучи да ли смо још у времену транзиције, да ли смо изашли из ње и где смо стигли, односно где смо отишли? Транзиција је термин који су мангупи склепали како не би за прелазак једног система у други морали да говоре – дивљи капитализам, буразерска приватизација, отимачина, време безвлашћа, зеленашење, корупција, ко ћапи, ћапи… Када се све поћапа, вероватно, почиње да делује држава као апарат за принуду (основна дефиниција у праву), јер транзициони добитници морају да заштите себе и свој транзицијски плен.
Није чак ни то проблем, јер данас, када би животни стандард људи у Србији, па и Бачкој Паланци, био ближе просека стандарда ЕУ (сада 52 одсто просека), не би људи много марили за туђа богатства, то би био посао порезника. Поједини конзервативнији социолози кажу да је, поред осталог, проблем сваког друштва у транзицији, у моралу. Они “модернији”, слободнијег поимања људског друштва, човека и његовог живота склони су да кроз парафразу једне старе, помало бруталне изреке кажу – ко о чему војник о скраћењу, старлета о поштењу…
Истина је да криза друштва, човека, па и државе настаје и у времену када се “стари споменици” (норме) поруше, а нови не изграде, или изграде накарадно. Тада се дешава да се за шпекуланта, варалицу, криминалца, плаћеног убицу, па и обичног лопова кога нико није ухватио каже да је “способан”, “улагао у себе”… Кафанска певачица постаје уметница са националном пензијом, циркусанер који глумата првак позоришта… а за 95 одсто становништва, који су и код нас транзицијски губитници, обично се констатује – “ јадник, није се снашао…”, а њега покрали. Када транзицијски богаташи процене да је дошло време (богатство им није довољно треба им моћ) да лично, а не преко посредника, постану власт онда, поред осталих дестинација, крену или пошаљу емисаре у амбасаде светских сила, одлазе у САД, Лондон, Берлин, Париз…
Жале се, погрешно, уместо на политичког ривала који је на власти, грде своју
државу и народ и тиме доказују да нису за вође. Илузорно је мислити да стране дипломате, разне информативне агенције и службе нису и неће бити активне у ових стотињак дана до избора у Србији. Тога је било и биће не само код нас. Просечан Американац, на пример, углавном гласа по критеријуму сопственог живота. Уколико је у претходне четири године имао бољи живот подржава доташњег председника, ако је живео лошије гласа за промену. Реални људи признају да се Србија обнавља, граде путеви, пруге, мостови, болнице, отварају фабрике, нова радна места… а у Паланци… Најављено је да ће Узана улица бити реконструисана, изградити дечји базени поред постојећег, Паланка треба да добије нов вртић. То је оношто локална самоуправа може, а оно што држава нашим новцем, који деценијама уплаћајемо у њену касу, треба да изгради, да нам врати део новца – пут до Бегеча (обећано), мост преко Дунава Паланка – Нештин (тендер за пројекат за грађевинску дозволу) и барем да председник Вучић једном дође у наш крај да отвори једну фабрику…
Без нових фабрика и радних места за младе нема ни Паланке, односно биће све мања и мања. Шта ће млади овде ако нема посла, ако нема солидних плата, јер од (пре)скромних пензија родитеља, деда и баба, којихје све мање, све теже се живи. Нема ни смисла да људе у средњим годинама издржавају родитељски родитељи. Зато би, пред осталог, уместо божићних и новогодишњих честитки ваљало пожелети свим становницима бачкопаланачке општине бољи живот, али не онај из репризног ТВ бункера из времена када су Рођу играли упокојени Ђуза Стојиљковић, а касније још увек веома живахан и борилачки расположен Драган Бјелогрлић. Плаше процене државних чиновника у нашој општини када је реч о броју становника 13 села и саме вароши. Поглед на новинске читуље, умрлице полепљене по граду, вести из новосадских болница нису ни мало охрабрујуће. Ни вести које стижу из Бетаније нису охрабрујуће. Поједини политичари су често у ранијим изборним тркама обећавали да ће Паланка поново добити породилиште, али мали део гласача се на то примао.
Није проблем да ли је породилиште у Паланци или Новом Саду, проблем је да овој вароши и припадајућим селима требају бољи услови за живот, првенствено репродуктивно зрелимпаровима. Инфраструктура, фабрике, посао, плате и пензије од којих се може солидно живети и које ће личити на зараду за активни и зарађен, минули рад, а не на социјалу. Уз могућу пристојну социјалну политику, вртиће, школе, културу, спорт…То је начин да младе, људе у најбољим годинама овде задржимо. Давање новца за прво, друго, треће, па и четврто дете јесте корисно, али није најбитније, као што се види да и бесплатне куће на селу за младе брачне парове нису најбитније за поправљање катастрофалне демографске слике.
У 2022. години запосленима треба пожелети веће плате (барем у пола као у ЕУ), пензионерима веће пензије које им нико више никада неће смањивати нити причати како им даје једнократну помоћ. Политичарима на власти, поред осталог, да не причају како су они нешто изградили или дали! Изградили су и изградиће грађани Србије који су то платили или ће плаћати чак и њихова деца, (пра)унуци… а то да ми неко нешто даје мојим новцем нема нигде у свету. Давање је када извадиш буђелар и од своје плате некоме нешто купиш. Локалној власти треба пожелети да им више пројеката пролази код виших нивоа власти одакле се одлучује да ли ће се, колико ће се и када ће се градити нешто капитално у општини!
Председнику Вучићу треба пожелети да мање ради, односно да више раде Влада и министри, директори великих државних предузећа, а не да он њихов посао одрађује, па и мољака по свету председнике држава и власнике међународних компанија, а други да имају већу плату од њега. Додуше, они га путем медија подржавају, честитају, “бране” када (сулудог ли примера) један редитељ поручи ”… да Вучић, вероватно зна судбину Николае Чаушескуа (бивши председник стрељан у Румунији).” Поједини опозиционари апелују да се стане са медијском хајком на уметника. Шта је Марковић очекивао, или шта би доживео да је то у Америци рекао за Бајдена? Опозицији у Србији, па и Паланци, треба пожелети да коначно нађу нова, свежа, паметна лица и главе које ће јасно рећи шта ће, како и када, осим доласка на власт (освајање власти да би реализовале свој програм је сврха постојања политичких странака), да ураде како би се у Србији боље живело. Нама (95 одсто људи) треба пожелети да нам Бог помогне са свима њима! Помоћи ће нам ако ПОСТАНЕМО НАЈБОЉА ВЕРЗИЈА СЕБЕ.
