„Radila sam na brodu i vratiću se opet“ – Jovana Mučalović

Intervju sa Jovanom Mučalović, pročitajte kakvo je bilo njeno iskustvo

2233

Gotovo svakodnevno neko iz našeg okruženja, naš prijatelj ili poznanik odluči se da ode iz Srbije i potraži bolji život u nekoj drugoj zemlji. Uglavnom su to mladi ljudi koji u Srbiji nemaju ili ne vide nikakvu perspektivu. Spakuju kofere i često se više nikada ne vrate u svoju zemlju.


Dvadesetosmogodišnja Jovana Mučalović iz Bačke Palanke je ceo svoj život maštala da živi van granica Srbije. Svoju priču započela je na Malti gde je otišla sa sestrom.

Njen prvi posao na Malti bio je u restoranu, a zatim je kao frizerka radila dve godine. Na Malti je stekla iskustvo, usavršila jezik i navikla se da živi u inostranstvu a zatim je odlučila da svoju dugogodišnju želju odlaska na brod pretoči u stvarnost.

U martu je aplicirala za odlazak na brod i onda je samo trebalo sačekati poziv na intervju. Kada je već počela da gubi nadu da će je neko pozvati nakon 6 meseci Jovana je dobila poziv za intervju i prošla na brod P&O Ventura. Kako izgleda život na brodu, kakvo je to iskustvo i da li planira povratak ispričala je Jovana za BAP VESTI.

Na brodu retko ko da je čuo za Srbiju 

Za odlazak na broj neophodno je dobiti vizu i uraditi medicinske preglede, naravno nakon što prođete intervju i testove kod agencije. Nedelju dana nakon intervjua Jovana je već bila spvakovana i spremna za polazak u nepoznatu avanturu.

-Prvih nedelju dana sam se gubila na brodu, koji je nezamislivo velik, ali zahvaljujući posadi koja je veoma ljubazna i želi uvak da vam pomogne, brzo sam se navikla na novi radni i životni prostor.

Unutrašnjost broda

Na mom brodu, bilo je oko 1100 zaposlenih. Od svih zaposlenih bilo je možda desetak ljudi iz Srbije, a samnom na mom radnom mestu radile su još tri devojke koje su “naše”.

Ova slika je nastala pre bezbednosne vezbe za posadu (crew drill). Jednom nedeljno, svake nedelje imali smo vežbe. Svrha izvođenja bilo kakvih vežbi na brodovina je upoznavanje posade sa različitim postupcima koje treba poštovati tokom vanrednih situacija (vatra, eksplozija, napadi gusara, potonuće broda…). To je način da se brodsko osoblje upozna sa opremom i metodama koje će se koristiti tokom krizne stuacije.

Jovana je radila u „šop-u“, tačnije u prodavnici nakita gde putnici mogu da kupe nakit bez poreza, i to isključivo dok je brod na vodi. 

-Kada sam u razgovoru sa kolegama i kupcima spomenula da sam iz Srbije, većina ljudi nije znala puno o Srbiji. Neki od njih su znali gde se nalazi Srbija, ali ništa više od toga nisu znali o našoj zemljii.

Kupci koji su dolazili u prodavnicu u kojoj sam radila dolazili su da pazare ali i da popričaju sa vama, većinom su to bili stariji ljudi koji pamte neku poznatu ličnost iz Srbije i uglavnom su im komentari za našu zemlju bili pozitivni.

Jovana nam je rekla i da među gostima na brodu nije bilo Srba i da su gosti najvećim delom bili Britanci.

Za razliku od rada na brodu, na Malti sam bila drugačije tretirana samo zato što sam iz Srbije

Jovana nam je ispričala da se kolege i gosti na brodu prema njoj nisu drugačije ophodili zato što je iz Srbije, a to je podsetilo na njen život i rad na Malti i loša iskustva koja je tamo povremeno imala.

-Na Malti na ljude iz Srbije gledaju kao na pripadnike „zemlje trećeg sveta“, poslodavci se drugačije ponašaju prema vama ako ste Srbi. Kada sam radila u restoranu na Malti, kolega mi je bio Italijan. On i ja smo imali potpuno isti posao za koji sam ja bila manje plaćena zato što sam Srpkinja. Tamo imaju predrasude prema nama i to se veoma oseti.

Radno vreme na brodu zavisi od toga da li brod plovi ili je usidren, život posade nije loš ali postoje privilegovana radna mesta

-Radno vreme na brodu je drugačije kada je brod na moru i kada je usidren u luku. Radno vreme u „šop-u“ kada brod plovi bilo je od 09:00 časova do 22:00 časa, a kada je brod usidren radi se samo pet sati, od 18:00 do 23:00 časa.

Jovana nam je otkrila da smeštaj za posadu nije loš kao što se priča.

-Sobu na brodu deliš sa osobom sa kojom radiš. Ja sam imala sreću da sam radila sa devojkom iz Srbije. Sobe su male, imate krevet na sprat i malo kupatilo. Konobari i kuvari imali su mnogo manje sobe. Moje radno mestu je bilo među onim privilegovanim, pa sam pored veće sobe imala i širi izbor kada je ishrana u pitanju. Nisam morala da se hranim u kantini za zaposlene. Imala sam pravo da se hranim sa gostima, oni su svakodnevno imali „bafet“ i tu je i nama hrana bila besplatna. Kao što sam rekla, gosti na brodu bili su većinom iz Velike Britanije pa je kuhinja uglavnom bila britanska. Hrana se spremala za 2000 ljudi i često je bila neukusna.

Na brodu postoji pet privilegovanih radnih mesta.

Oficiri, fotografi, spa – devojke, radnici sa recepcije, radnici iz kazina i zaposleni u „šop-u“ su imali veće sobe i mogućnost da se hrane sa ostalim gostima, dok su ostali zaposleni morali da jedu u kantini. Ispričala nam je da je u kantini uglavnom bila Azijska, Filipinska i Kineska kuhinja jer je najviše zaposlenih bilo iz tih zemalja, i da ta hrana većini nije odgovarala.

Mladima bih preporučila da odu na brod

-Za mene je odlazak na brod ogromno iskustvo. Obišla sam preko trideset država. Svakoj mladoj osobi koja razmišlja da aplicira za rad na brodu moj savet je da to i uradi. Ja ću opet otići i radujem se tome.

Ja sam pristalica odlaska u inostranstvo, a oni koji imaju priliku da rade i žive u Srbiji neka je iskoriste

-Brod nije dugoročno rešenje ali je za razliku od odlaska u inostranstvo realnije i mnogo lakše ostvarivo. Moje zanimanje je frizer i u Srbiji bih verovatno mogla da se zaposlim, ali ja sebe ne vidim ovde. Da nisam otišla na brod i dalje bih živela i radila na Malti. Ako neko ima šansu da lepo živi i radi u Srbiji treba da je iskoristi, ja sebe vidim van granica ove zemlje.


Pogledaj: Kako zaista izgleda raditi na kruzeru

1 KOMENTAR

  1. Spremi se da te zakinu laganih 60% poreza na svu zaradu koju si zaradila na kruzeru. Tako da se nemoj ni vracati sledeci put kad odes

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here