Samoubistvo momka iz Bačke Palanke je zvono koje nas upozorava da mladi sve ćešće biraju putovanje na nebo

Piše: Jovana Kešanski

14253
Izvor: luftika.rs

Od juče mi je fejsbuk preplavljen fotografijom 27- godišnjeg Bačkopalančanina, nasmejanog, lepog momka, sportiste, čiji prijatelji i poznanici ne mogu da veruju da ga više nema. Opraštaju se od njega, tužni što je odabrao smrt kao izlaz.


Iz njihovih oproštajnih reči nazire se mogući razlog – depresija.

Da sam ubila sebe, ne znam šta bi ljudi videli kao razlog, mada to više ne bi bilo ni bitno. Ne bi me vratilo u život, kao što ni ovog momka naše saznanje da se možda borio sa nekim svojim demonima ne može više vratiti među žive. Ali, njegova smrt je crkveno zvono, bučno, duboko, ono čiji se zvuk odbija o zidove kuća (i uši), dovoljno puta da ga shvatimo kao upozorenje da nam mladi odlaze… nažalost, sve češće na nebo nego u Nemačku. A mislili smo da je napuštanje Srbije najgore, taj užasni “odliv mozgova”. Ne, neka idu mladi gde god žele, kuda god žele, nek tragaju za boljim… sve dok je kretanje po horizontali.

Kada sam videla njegovu fotografiju, ništa na njegovom licu nije moglo da otkrije sa čime se bori i to je uvek tako. Savršeno umeće prikrivanja onoga što te podmuklo pritiska. Pokušavaš da ga sakriješ “normalnim životom”, na mišiće, ne ostavljajući često prostora čak ni najbližima da shvate da je pritisak prevelik. I onda ih iznenadiš svojim nenajavljenim odlaskom. Ostaviš ih u čudu. Otvorenih usta, zgrčene od bola jer su konačno shvatili da si vodio borbu sa sobom.

Nisam nikada pomislila da ubijem sebe, ali je bilo dana kada sam na mišiće živela. Kako sam tad izgledala? Skoro isto kao onim danima kada je bilo lakše disati. Očešljana, doterana, našminkana, čak i nasmejana na momente. Da sam tad nekome rekla da mi dođe da se ubijem, rekli bi, sasvim sam sigurna: Ma, daj, ne lupaj! Nikome nije danas lako! I time bi mi zapušili usta a da nisam ni počela.

Ljudi ne shvataju ozbiljno ove izjave, jer na svakom koraku čujemo: E, dođe mi da se ubijem, majke mi! Postalo je deo slenga, izgubilo je prečestom upotrebom na ozbiljnosti. Iovako niko više nikom ne veruje. Svakom je njegov problem najveći. Egoizam raste neslućenom brzinom. Postajemo nesposobni da osetimo druge, često to i ne želimo. Nameće se trend ogromne ljubavi prema sebi, koja je opravdana samo ukoliko ne zaboraviš da na ovom jebenom svetu nisi sam.

Ovo je četvrto samoubistvo za mesec dana. Četvrta želja mladog čoveka da ode gore, jer je dole nepodnošljivo živeti sa sobom. Četvrto zvono za samo 30 dana koje nas opominje da MORAMO raditi na preventivi, da moramo češće, glasnije, jasnije pričati o mentalnom zdravlju da ne bi neko, bilo ko, pomislio da je sramota reći: Ja sam depresivan! Potrebna mi je pomoć!

Ako nije tabu vađenje rebara radi užeg struka, onda svakako nije tabu ni psihijatrijska pomoć radi zdravlja.

Depresija ne može da se gurne pod tepih, leteći tepisi koji bi je odneli ne postoje. Ona se leči. Najpre priznanjem da ti je loše, a zatim traženjem pomoći. Jedne, druge, pete ukoliko je potrebno. Leči se lečenjem društva koje još uvek misli da motika i težak rad leče sve bolesti. Leči se promenom društvene svesti koja će prestati da opravdanje za samoubistvo vidi samo u dugovima, neizlečivoj bolesti, gladi, nemaštini, zapaljenoj kući…

Ništa ne mora da gori spolja, da bi se razumela potreba nekog da digne ruku na sebe. Požar uglavnom bukti unutra, zahvatajući organ po organ. Nema čak ni dimnog signala, ništa. I upravo zbog toga svi zajedno moramo da promenimo stvari, da se nikad niko ne oseti sramotno, nemoćno, neshvaćeno, slabo, odbačeno… jer se bori sa depresijom.

I ovaj momak nije bio slab, ali je bio nemoćan da nađe izlaz koji bi ga sačuvao među nama.

 

SOS telefon za pomoć osobama koje razmišljaju o samoubistvu

Broj 011/7777-000 je SOS telefon koji radi 24 sata, a na koji se javljaju stručnjaci za sprečavanje samoubistva – lekari Klinike za psihijatrijske bolesti “Dr Laza Lazarević”. Služba urgentne psihijatrije prima pacijente 24 sata bez zakazivanja, bez knjižice i bez plaćanja, a Centar za mentalno zdravlje od 9 do 18 prima bez zakazivanja.

Ukoliko vam je potrebna pomoć, svakog dana možete pozvati i volontere Centra “Srce” od 17 do 23 časa na broj telefona 0800-300-303 ili im se obratiti mejlom na vanja@centarsrce.org.

Volonteri razgovaraju s ljudima koji su usamljeni, uznemireni, povređeni, tužni, očajni, nesigurni…


Pogledaj: Zabrinjava broj samoubistava mladih – da li je i pandemija uzrok

 

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here