На Фејсбук групи „21413 Celarevo (Vojvodina – Serbia)“ освануо је текст Војислава Петковића из Челарева који је писао о времену кад је Текстилни комбинат „Дунав“ био призната фирма како на домаћем тако и на европском тржишту.
Текст преносимо у целости:
Челарево је место у којем живим – моје велико мало место. У Челарево сам дошао почетком 1976. године, када сам се запослио у ТК ДУНАВ – где сам радио првих 20-так лепих година.
У Челареву сам остао да живим и након мог преласка из ТК ДУНАВ, крајем 1996. године, у АД СИНТЕЛОН у Бачку Паланку, где сам радио других 20-так година – све до мог редовног одласка у пензију крајем 2016. године.
У АД СИНТЕЛОН сам дошао баш на старту његове прве велике реорганизације и припрема за улазак у нове облике својинске трансформације („јоинт вентурес“) са одређеним фирмама из западне Европе, што је по тада одређеном аутоматизму, логици и бизнис инерцији подразумевало и реорганизацију и нове облике својинске трансфирмације и у заједничким СИНТЕЛОНОВИМ предузећима у Украјини и Русији.
То је у ствари било време када је АД СИНТЕЛОН, у борби за опстанак на тржишту, кренуо да осваја нове програме, нове позиције, нова тржишта – усвајајући притом истовремено и нову бизнис методолигију рада и бизнис/маркетинг филизофију западноевропског типа.
Био сам тада, уз свој редован свакодневни самопрегорни рад, и активни учесник у свим тим пословним променама и увођењу и усвајању бизнис новитета у будући рад и активности СИНТЕЛОНА – као члан великог менаџерског тима АД СИНТЕЛОН. То је у ствари био процес у који је био укључен цео менаџерски састав тадашњег АД СИНТЕЛОН. Мада, уз сво дужно поштовање према фирми гиганту – АД СИНТЕЛОН, када све саберем и одузмем, мој најлепши бизнис период био је ипак током мог рада у ТК ДУНАВ у Челареву: У фирми која је у ствари, такође, била гигант у то време, и у којој сам, предано радећи, провео и своје најлепше године.
Текстилни комбинат ДУНАВ – Челарево био је, дакле, велико предузеће, које је запошљавало преко 2.000 радника; позната и призната фирма европског гласа – јака фирма у сваком погледу, и способна и спремна за велику конкурентску утакмицу на европском и светском тржишту.
Фирма је имала веома добар и перспективан производни програм – који је обухватао 15 технолошких линија – који је био тржишно оријентисан, добро валоризован и профитабилан. Фирма је своје производе успешно продавала и пласирала на тржиштима целе бивше Југославије, југоисточне, средње, источне и западне Европе, као и у Ирак, Кувајт и Египат (извоз у цца 15 земаља ).
Многи људи, запослени у Комбинату, у то време нису ни били свесни величине и јачине своје фирме – ТК ДУНАВ. Али, на неки посебан начин, осећали су то, тј. осећали су се сигурним и заштићеним у њој. Била је то, уствари, посебна унутрашња снага и енергија фирме која се преносила на све запослене, и којом су сви зрачили. Али, током времена, све се то разводнило и изгубило.
То је било време када се с радошћу и посебним радним еланом ишло на посао – у своју фирму; када се једва чекао понедељак, а не као сада – у овом либералном капитализму и тзв. демократији – када се једва чека петак и крај радне недеље. Било је то време када је доминирала тзв. друштвена својина као својинска категорија, када су формално-правно радници били власници фирме – а да тога нису били ни довољно свесни.
Тада се поспрдно говорило за тај облик својине – „свачије и ничије“; када је радник био заштићен као мечка, и када је често певао: – „Нико ме не може толико мало платити, колико ја могу мало радити“ (на крају му се и то осветило).
У то време добро се знало ко је титулар, али тај титулар није био дорастао нивоу тог свог статуса и задатка, тако да је, на крају крајева, у оним одсудним моментима ружних и тужних деведесетих и стартних двехиљадитих (године које су појели скакавци-зрикавци и хијене) „дозволио“ себи тај луксуз да тотално изгуби фирму и остане на улици – без посла и плате. Нажалост…
Дакле, током времена, све се обеснажило, урушило – и нестало. У ствари, тако је „плаћен“ данак недовољном знању, одсуству визије и мисије и недостатку и пословне интуиције; бахатости, наивности, опуштености и неопрезности. Одсуству тимског рада и колективног духа, одсуству одговорности, кратковидости и себичности – који су однели у неповрат све оно што је било добро и лепо и у том предузећу – и са тим предузећем. Нажалост!
Као што је, уосталом, било и са многим другим великим фирмама у то време најезде деструктивне бизнис филозофије и тзв. демократских јуришника (ГМО Срба, претходно припреманих на Западу и убачених са Запада у тадашњу Србију) – па све до данашњих дана. Који су, дакле, произвели хаос, конфузију, анархију и мутне перспективе у свим сферама живота и рада, и урушили оно што чини главни стуб опстанка и развоја сваког друштва – економију и привреду.
Није ми намера у овом тексту да отварам полемику на ову тему, већ само да се, за добробит свих, подсетимо давно прошлих времена у нашем окружењу – и усмеримо пажњу на његове лепше стране.
А много тога је било и доброг и лепог у тој фирми, Текстилном комбинату ДУНАВ, кога су многи од миља звали „Ужарија“ – што је била и прва односно изворна делатност ове фирме.
Наиме, пре него што је постао велики Комбинат, ДУНАВ је започео своју прву делатност као радионица за ручну производњу кудељне ужарије. Касније, крајем шездесетих-почетком седамдесетих, ТК ДУНАВ је ушао у свој интензивни развојни циклус – улагањем у програме за производњу разних нових производа на бази полипропилена, полиетилена и полиамида као сировинске базе – са широком наменом ове разноврсне робе односно њеном применом у многим гранама привреде.
Производни програм ТК ДУНАВ обухватао је следећи асортиман роба: кудељни канапи и ужарија; сисал везиво и ужарија; пп везиво и ужарија; флокована тканина; пп техничке тканине; пп тканине примарне и секундарне за тафтинг тепихе; пп густо ткане вреће; пе мрежасте вреће; пп џамбо контејнер вреће; пп штапел влакно, пп филамент једнобојни, пп филамент тробојни, па филамент и получешљана предива – све за индустрију подних облога; коекструдирана вишеслојна фолија за вакумско паковање прехрамбених производа; линија за рециклажу полипропилен отпада и производњу пп регранулата…
Уз све те велике производне погоне уклопио се и велики и лепи Раднички ресторан (са зидовима урађеним у бајколиком витражу), где су се радници квалитетно и бесплатно хранили. Било је то велико предузеће које је продавало, производило и испоручивало купцима, огромне количине разноврсне робе на годишњем нивоу – изражено у милионима квадрарних метара, милионима комада и хиљадама тона – свеукупно огромне тржишне и финансијске вредности. Дакле, давно прошло време у којем је и један од бисера ондашње привредне огрлице Југославије био и велики Текстилни комбинат ДУНАВ – Челарево.
Данас, са ове дистанце, после толико прохујалог времена, могли бисмо са посебним поштовањем и великом сетом за Текстилни комбинат ДУНАВ истински рећи: – Био једном један Лав!
Све у свему, од великог Текстилног комбината ДУНАВ – Челарево остало је само сећање и мала прича (нажалост), тек толико да се овај некадашњи привредни великан и лепотан не заборави заслужио је), а и младе генерације да бар мало боље упознају средину у којој живе – и део њене прошлости.
