Još od nastanka države postojali su ljudi ili službe koje su se brinule o poštovanju propisa, pa je tako, s vremenom i potrebama, i nastala policija. Stanko Slović je prvi saobraćajni milicajac u Bačkoj Palanci još davne 1964. godine, a ovako on opisuje nekadašnju disciplinu u našem gradu.
U obnovljenoj Srbiji temelji Ministarstva unutrašnjih poslova postavljeni su tokom Prvog srpskog ustanka (1804 – 1813.godine). Senat je usvojio šemu organizacije “redovne i
stalne policije” u Beogradu. Policijsku vlast činili su “policajmajstor”, neophodan broj “liktora”, pisara i pandura. Ovo je bila preteča današnje, moderne policije u Srbiji.
Ovi redovi posvećeni su saobraćajnoj policiji i saobraćajnim policajcima u Bačkoj Palanci koji su u drugoj polivini prošlog veka sprovodili kontrolu saobraćaja.
Prvo saobraćajno odeljenje u Palanci formirano je 1964. godine, a činilo ga je pet milicajaca od kojih je danas jedini među živima Stanko Slović. Davno je u penziji, ali vitalan, bistre glave seća se mnogih detalja iz karijere, ali i priznanja. Kaže da je 1962. godine učestvovao u prvomajskoj paradi u Beogradu, u sastavu ešalona narodne milicije.
Plaketom bezbednosti nagrađen je 1972. godine. Milka Planinc, predsednica Vlade SFRJ dodelila mu je Orden sa srebrnima vencem. Potom je dobio zlatnik sa likom Josipa Broza, a seća se da je davno od tadašanjeg predsednika naše opštine, Gavre Pogančeva, dobio i novčanu nagradu od 50.000 dinara, što tada nije bilo malo. Sve to zaslužio je svojim radom.
– U Bačkoj Palanci se 1964. godine otvorilo saobraćajno odeljenje pri Stanici milicije – seća se Stanko Slović.
– Tada je komandir Stanice milicije ovde bio izvesni Risto Martinović, a komandir našeg odeljenja bio je Petar Dukić. Pored mene, milicajci su bili: Raja Petrović, Miodrag Stanojević i Bora Aleksić. Mi smo tada formacijski pripadali četi saobraćajne milicije iz Novog Sada. U Bačku Palanku došao sam 1960. godine i radio u poretku, javna bezbednost.
Stanko je rođen 1937. godine u okolini Prokuplja, odnosno u selu Krnjigrad.To je podnožje Jastrepca i kraj se spušta prema Toplici, a tu je i istoimena reka. Veli da njegov zavičaj najviše podseća na planinski Srem, da su se ljudi tamo najviše bavili i bave voćarstvom i stočarstvom, ali i ratarenjem.
– U miliciju dospeo sam slučajno – priseća se Slović koji je u penziju otišao 1987. godine.
– U Jugoslovensku narodnu armiju otišao sam 1957. godine, najpre u Bitolj, a potom u Maribor, jer sam bio graničar. Po odsluženju vojnog roka odlazim u Beograd gde nalazim posao u trgovinskom preduzeću. Jedan moj drugar, inače zemljak, video je u gradskoj opštini Palilula konkurs za prijem u miliciju i rešismo da se javimo. I da bude onako kako samo život može da izrežira – mene nadležni prime, a njega odbiju. Odmah sam raspoređen na službu u Novi Sad, a odatle u Bačku Palanku. Bilo je to pre 60 godina, a četiri godine kasnije poslat sam na kurs za saobraćajnog milicajca u Zemun. Saobraćajci su tada počeli da nose belešapke i belo narukavlje po čemu smo se vizuelno razlikovali od kolega.
Sagovornik ističe da u to vreme saobraćaj nije bio jako razvijen, automobili, kamioni i autobusi mogli su se izbrojati. U saobraćaju su učestvovale konjske zaprege, po koji motor, bicikli, pešaci.
– Kada sam došao u Palanku sećam se da je put bio asfaltiran samo do starog vatrogasnog doma, da je makadam bio u Uzanoj ulici do Dunava, a sve druge ulice leti su bile prašnjave, a s jeseni i zimi blatnjave – daje nam sliku Palanke od pre šest
decenija.
– Bilo je i tada prekršaja, ali mnogo bezazlenijih nego danas, jer, na primer, zaprežna kola su s večeri, kada je slabija vidljivost morala imati upaljen fenjer. Dešavalo se da neko okasni iz atara i zaboravi da ga upali ili ga nije ni poneo. Sećam se da smo imali jedan motor “Tomos-puh”, a išli smo u kontrolu saobraćaja i šinobusom do Obrovca, pa potom sačekamo drugi do Tovariševa, a nazad kad stignemo. Dešavalo se da nas neko poveze do Palanke. Osim “lizalice”, palice za zaustavljanje, imali smo obične ampule za kontrolu alkoholisanosti, a brzinu smo kontrolisali štopericom! Već 1966. godine dobili smo “Fiću”, kasnije “Tristaća”, pa potom“Stojadina”, imali smo i dve “bube” (folcike), a penziju sam dočekao sa “Opel kadetom”. Na početku našeg službovanja u Palanci bio je slab saobraćaj. Auto su imali frizer Loh, advokat Ćirić, pekar Gojko, mesar Pera Olejar, opština je imala stari “Mercedes” i kampanjolu. “Milićenta” (Fijat 1100) imali su opštinski komitet i Zadružna štedionica. Indus-trijski kombinat (danas “Tarket”) imao je putničko vozilo, autobus za prevoz radnika i dva kamiona “Prage”, a “Dunavprevoz” je imao dva autobusa.Sećam se da su “Fiće” masovnije počele da se kupuju 70-tihgodina prošlog veka. Prvog u Bačkoj Palanci imala je Ciglana “Sloga”.
Stanko se priseća da su odlazili u škole i učili decu bezbednosti u saobraćaju. Veli da je značajnu ulogu u edukaciji građanstva o propisima i bezbedosti, u naglo rastućem saobraćaju, imalo i Auto-moto društvo “Bačka” koje je vršilo obuku budućih vozača i imalo svoju školu. Ističe da je u to vreme društvena disiplina bila na visokom nivou.
– Navikao sam se nekako na Bačku Palanku mada je ovde ravnica, a u mom kraju ima i brežuljaka i nekako je priroda raskošnija – konstatuje Slović i nadovezuje se:
– Kada sam došao ovde na službu kao samac živeo sam u Stanici milicije koja je bila tu gde je kasnije nikla zgrada i bila prodavnica “Sintelona” u centru. Brinulo se tada o nama, pa kada sam se oženio dobio sam stan u kome smo živeli 17 godina, a potom sam sa suprugom napravio kuću u Kalošu gde moja porodica i danas živi. Zaboravih da kažem da je pored Palanke, u ono vreme Stanicu milicije imala i Gajdobra, a Čelarevo i Pivnice imale su stalnu patrolu koju su činila po dva milicajca.
Pozdravljam ideju da se ponovo uvedu pozornici, policajci koji će šetati gradom. Ljudi će ih videti, potražiti neku informaciju, razgovaraće sa policajcem. Ljudi su sigurniji kada znaju da je policajac tu negde blizu njih. Kao i svako u svojoj profesiji tako su i saobraćajni policajci imali trenutke koje zapamte za ceo život, koji su ponekada malo komični, ali istiniti. Za vreme moga službovanja skoro ni jedan prekršilac propisa u saobraćaju nije rekao da je kriv – tvrdi Slović.
– U većini slučajeva ne možeš da progledaš kroz prste, ali ima retkih slučajeva kada možeš. Tako jednom uoči 1. maja, zaustavim “Fiću” na ulasku u Bačku Palanku. U autu žena sa malim detetom, veli krenuli su kod njenih u Obrovac, a za volanom slabašan čovečuljak, sav prestrašen. Nije napravio nikakav prekršaj, radilo se o rutinskoj kontroli. Kada sam mu rekao da izađe iz automobila on izađe i pade. Nije bio pijan već uplašen. Tada iz kola izađe i žena sa detetom u naručju i prekori ga:
Šta se plašiš milicije što nemaš vozačku?!
Kažem slabašnom čoveku da se smiri, a potom mu rekoh da pažljivo vozi do Obrovca i da zna da se nismo videli. Ili, na izlasku iz Čelareva prema Novom Sadu zaustavim automobil odžačkih registarskih tablica. Unutra čovek i žena, a ja od vozača tražim vozačku i saobraćjnu. Kune se da je zaboravio. Žena vidno nervozna, u mini pantalonicama, izlazi iz automobila, galami baš jako na čoveka i zapovedno će ti i njemu i meni – ja imam vozačku dozvolu, ja ću da vozim! Rekao sam joj da ona ne može da vozi, jer je jako uzbuđena i nervozna, te da vožnju nastavi njen suprug. Svašta je bilo tokom godina provedenih u saobraćaju, eto i donekle šaljivih prilika. Obzirom da se bližim sredini devete decenije života, dobro se osećam. Radim malo u bašti, imam voća i povrća, idem po bakaluk na pijac i u prodavnicu, popijem kafu u bircuzu, malo proćaskam s obično mlađima od sebe, jer su se moji drugari uglavnom upokojili. Idu dani. Deca i unučad idu svojim poslom, ja i žena svojim, sa braćom se čujem i ponekada vidim. Ovako se može, ali dokle…
