Пре скоро четири деценије почет је светски процес приватизације свега и свачега, а инициран је од стране владе Велике Британије коју је водила Маргарет Тачер (1925-2013) која је као лидер Конзервативне странке била прва жена премијер Уједињеног Краљевства од 1979-1900. године.
Процес је захватио не само бивше социјалистичке земље већ и развијене и земље у развоју. Тада су медији писали да све владе покушавају да се ослободе државних предузећа, а неке оклевају због чекања повољније понуде и потенцијалног богаћења (појединаца), а наводно то правдају очувањем народног блага. Почеци приватизације у Србији везују се за 1989. годину, а до данас процес приватизације није комплетно урађен.
Убрзан је после политичких промена почетком миленијума и доношења новог
закона. Иако је приватизација од стране политичких елита истицана као кључни фактор економског опоравка земље и промотер будућег економског раста и развоја и данас добар део економске, стручне јавности сматра да су резултати приватизације испод очекиваног нивоа у области индустрије. Она није достигла задовољавајући ниво конкурентности у производњи. У процесу приватизације највише је занемарена прерађивачка индустрија што је негативно утицало на производњу и извозни потенцијал српске економије.
После оваквих оцена економиста од звања и знања није тешко проценити у каквој се ситуацији при крају приватизације, односно транзиције налази бачкопаланачка општина са нешто преко 50.000 становника. Шта је Паланка, њена привреда, добила, а шта изгубила у транзицијском добу које никако неће да се оконча? Ова општина је у време екс Југославије рангирана међу пет најразвијенијих у Војводини, а то значи и у Србији. Данас се у периодичним статистичким извештајима сврстава у ред великих општина, али је сигурно да није међу најразвијенијима, јер је очито да су је претекле неке мање и својевремено чак и неразвијене општине што се може видети по оствареним буџетима на крају прошле и планираним приходима за ову годину. Зато није чудо што неки искуснији овдашњи привредници Паланку сврставају у оне који нису искористили, односно нису добили шансу.
Шта је суштински транзиција? Економисти кажу да је то трансформација система вредности и менталитета која протиче успорено и уз одређене последице. Вредности које су биле фаворизоване у старом систему (једнакост, заједништво, колективизам…) треба да буду замењене универзалним демократским вредностима (индиви- дуализам, демократија, људска права и слобода, предузетништво, приватна својина, праведна приватизација…). У већини земаља, па и Србији, грађани су промене дочекали неспремни верујући да ће крај комунизма донети демократију, економску, социјалну и политичку сигурност.
Успешним резултатима у борби са корупцијом ни једна држава се не може похвалити. Најбољи сведок је број процесуираних предмета који су надлежни органи донели. Корупција је, кажу социолози, по својим основним обележјима један од облика социјалне патологије, а појавни облици мењају се са променама у друштву. Додају, транзиција у својој основи садржи клицу преваре: Свака приватизациона трансакција у основи је пословна операција у којој се свака страна труди да прође што боље. Правичност је проблематична као и код сваког другог струјања капитала.
Приватизација је препознатљива у три основна модела, мада је најчешћи комбиновани модел. За ваучерску се каже да је бесплатна, али и лутријска приватизација. Путем ваучера приватизована је државна својина у: Чешкој, Словачкој, Русији, а делом у Пољској, Литванији, Летонији, Словенији, Јерменији, Казахстану и Киргизији. Таквим моделом грађани бесплатно добијају новац (ваучере) по основу година старости и година радног стажа, којим они купују акције. Сматра се да је ово најбржи модел приватизације који је повољан и за политички рејтинг власти. То што не доноси приход држави компензује се брзином процеса и праведношћу.
Продаја (капитала) предузећа доминантна је власничка трансформација и показала се супериорном са становишта економске ефикасности. Овај модел користило је неколико земаља међу којима и Немачка за источно-немачку привреду, Мађарска и Естонија. У предности се убраја и чињеница да оваква приватизација доноси и приход држави. За ману се сматра чињеница да припреме за ову приватизацију трају дуго, јер свако предузеће треба припремити за продају, проценити, а са становишта становништва оваква приватизација најчешће се сматра преваром.
Акционарство запослених облик је приватизације који је био најзаступљенији у државама са простора бивше Југославије. Тако је приватизован највећи део предузећа у: Словенији, Хрватској, Македонији, Србији, делом и Босни и Херцеговини, али и Пољској, Русији, Словачкој. Присутна је и мешовита приватизација, односно комбинација продаје и бесплате поделе акција, али се бенефити односе само на запослене у предузећу које је предмет продаје. Највеће замерке сушто је већина оштећена, а привилеговани само запослени добро стојећих предузећа која су обично била монополисти.Сматра се да је овакав облик приватизације најбезболнији, јер се акционарством запослених најмање мења тип контроле над предузећем до концентрације капитала. Добит је и политичка, јер се минимизира отпор радника и менаџмента у фирми која се приватизује.
На питање: Шта (ни)је Бачка Паланка добила у транзицијском добу (?) можда је најближи истини одговор једног пензинисаног привредника, а он вели: Стигли су нам страни трговински ланци и домаћи фабрички катанци! После овога некако се наметне поодавно сећање из разговора са једним мађарским новинаром. Рече тада да треба пазити да не правимо грешке као што су наши северни суседи правили. Говорио је како су прво направљени нови, широки и брзи путеви (како би страна роба што пре стигла), бензинске пумпе, мотели, отворени модерни и велики маркети великих светских трговинских ланаца, огромни магацини, а када је требало да се граде фабрике и да се плате приближе онима у разавијеним земљама понестало је ентузијазма, воље, али изгледа и пара и интереса најбогатијих.
Они нису ни планирали да се Мађарска, Србија, Бугарска, или Македонија… по развијености, плати и стандарду приближе најбогатијим и најуређенијим друштвима. Они су за мале паре купили тржишта и обезбедили јефтину радну снагу. Она је важна у времену када, примера ради, неколико светских компанија у истој производњи има исте техонологије, екстра профит се остварује првенствено јефтином радном снагом које нема у Немачкој, Француској, Швајцарској, Енглеској, САД…
У транзиционе земље углавном се селе “вашарске фабрике”, па тако деломи код нас. Нама је и то нешто, јер после владавине Милошевића порушено нам је и уништено пуно, а после ДОС-а није нам остало скоро ништа. Зато нам је и погон монтаже ауто делова, електрике, или било чега нешто у односу на ништа. Такве фабрике, економисти кажу, ниског су органског састава капитала, засноване на јефтиној и бројној (не)квалификованој радној снази. Стручњаци их називају “шраф погонима”. За пар дана машине се одврћу, пакују у камионе, вагоне и бродове и у другу државу где има сиромаха који би радили за мење од најмање дневнице.
Личи на вашар, јер се шатре разапињу, кочићи ударају и инвентар под чадор усељава преко ноћи, а тако брзо се и сели. Од фабрика које су успешно приватизоване, трансформисане из друштвене у приватну својину, данас овде раде као стране компаније: “Таркет”, “Карлсберг”, “Млатинекс” (“Суфле”), “Јединство” (“Себастијан”), а као страна инвестиција фабрика чарапа у Гајдобри, “Ковис” у Паланци… (?) Од некадашњих друштвених предузећа у Бачкој Паланци успешно су приватизована и раде: “Подунавље”, које је по економским критеријумима прерасло у велику трговинску компанију, “Дунавпревоз”, носилац превоза путника у јавном саобраћају у Војводини, од “Туриста” остао је хотел, много мањи део “Нопала”, “Мајвице”… (?) Од
домаћих инвеститора успешно раде: “Нектар” породице Радун, две фабрике породице Дангубић у Гајдобри, “Фрутекс” у Паланци, фабрика амбалаже (џакара)… (?)
У транзицији су се изгубили “ТК Дунав” у Челареву, стара “Мајевица” и “Нопал”, “Меркур”, “Грађевинар”, “Марина”, АИК “Бачка Паланка”… цирка око 10.000 радних места. Требају нам фабрике, а нисмо добили ни једну, мада их је у Србији отворено око 300. Зато смо добили готово све светске и домаће трговинске ланце који послују у Србији, а чије су централе ван наше општине, па испада да када пазаримо код њих (сем плата запослених) све одлази у наше и стране велике градове који се граде, граде, граде…
Време је да држава више помогне српске, домицилне компаније, па чак и да их штити, јер локалне фирме и локалне самоуправе, ван великих центара, пропадаће, млад народ одлазити, стари умирати, па џаба онда нови друмови, мостови, пруге, школе, болнице…
