Svi namireni i zadovoljni sem potrošača

Kada sve astronomski poskupi u dinarima, ali i u evrima

152

Korona virus skoro dve godine seje bolest i smrt širom planete, pa i u Srbiji i Bačkoj Palanci. Troškovi lečenja su ogromni, a kao posledica su drastična poskupljenja prvo hrane, pa energenata (kod nas još nije), a potom svega i svačega.


Sve je poskupelo, ili je u najavi, i u dinarima i evrima. Svi su se ili će se namiriti, od proizvođača sirovina, prerađivača, distributera, trgovine kroz veće marže, banke (treba više para za (pre)živeti), investitora (rast cena kvadrata) izvođača radova (majstori drastično poskupeli) državi pripada veći PDV… samo potrošači nisu zadovoljni već zabrinuti i, za sada, ćute!?

Inflacija raste, a koliko će narasti znaće se tek iduće godine. Već par meseci, a to se može najbolje videti i osetiti po novčaniku na zelenim pijacama i marketima i u Palanci, kao da se svi utrkuju da poskupe robu i usluge. Kažu da je to zbog korone, odnosno skupljeg goriva… U isto vreme, sem sezonske kupovine, trgovci kažu da prometi padaju, pa ekonomski gledano nema nikakve logike po zakonima ponude i tražnje da nešto poskupi 50 odsto, a ne ide na tržištu. Neko ne govori istinu.

Priča mi jedan penzioner, biznismen koji je proletos zasejao stotinjak jutara sojom, da su prinosi zbog suše skoro duplo niži nego prošle godine, ali da će zarada biti duplo veća! Proizvođači kupusa, a sad mu je sezona, kažu da je zbog suše prinos duplo manji nego prošle godine, ali neće da kažu da je na veliko cena tri puta viša nego 2020. godine u novembru. Ili, kada je bilo da kilogram kupusa, kada se kupuje na glavicu, košta od 80-100 dinara, a kilogram karfiola 60-80 dinara?

Svako gleda da u vremenu kada je neko prvi povukao nogu, odnosno povećao cene i on poskupi svoju robu i usluge, maržu, kamatu… Svetska ekonomska kriza, posebno za nas, kao da stalno traje. Prvi poremećaj, navodno, nastao je letos kada je “sam”, ili ga je “neko” gurno, ogrmoni tanker zaglavio u Sueckom kanalu i skoro dve nedelje brodovi nisu mogli ovom prečicom. Navodno, došlo je do krize u kontejenrskom saobraćaju, sve se narušilo!? Onda su se oglasili i eksploatatori nafte i prirodnog gasa, “valjda i njima nije rodilo zbog sušne godine”, pa je sve poskupilo, u EU i struja…

Sada kažu da nafta i gas polako na berzama padaju, jer je navodno Putin nešto obećao i sve tako po medijima u stilu bla, bla, bla… a biće onako kako gazde planete kažu, odnosno trajaće dok ne uzmu koliko im novca treba.  Ministar Nedimović, hvali svoj resor i kaže da će ove godine poljoprivreda Srbije izvesti hrane u vrednosti od debelo preko milijarde evra, a u isto vreme Vlada Srbije, konačno se umešala u cenu hleba. Odlučeno je da cena najjeftinijeg tipa “sava” ne sme da pređe iznos od 46 dinara po vekni, te da država ima dovoljno pšenice i brašna kojim će intervenisati. Lepo je što smo postali ozbiljniji izvoznik hrane, ali nije lepo što je hrana po cenama izjednačena kod nas i u Nemačkoj, a tamo je prosečna plata nekoliko puta veća nego kod nas.

Takođe, oglasio se ministar Nedimović i povodom jednog ozbiljnog gafa u našoj poljoprivredi. Svi, a posebno poljoprivrednici godinama i decenijama su tražili da država prestane da određuje cene hrani, tražili su da to bude tržište i to im je prihvaćeno. Tražili su da kao i u EU, ili barem približno prema mogućnostima, država podstiče, subvencioniše proizvodnju hrane, delimično ili prioritete. I to je prihvaćeno, pa se dele subvencije, premira pojedina proizvodnja, daju  (poklanjaju) poljoprivredne mašine, traktori, kombajni, plastenici, sistemi za navodnjavanje, protivgradne mreže…) I gle – Nedimović pre neki dan reče da će biti ozbiljnih hapšenja, jer su otkrivene zloupotrebe. Ljudi su, navodno, kažu “obavešteni”, dobijali novac ili sredstva, a kupovali, trošli na druge stvari… Poodavno se pričalo da ćeš pomoć dobiti ako si “podoban”, ali ne po političkoj liniji, već ako prvo pola u kešu daš “nekom” pa onda ”oni” tebi daju sve!?

Sve su to bile glasine, ili ima nešto trulo i u toj našoj poljoprivredi iako je godina bila sušna. Da se sa subvencijama muljalo u prošlom veku pamte stariji. “Zeleni plan” u vreme SFR Jugoslavije trebao je da pomogne malom i srednjem seljaku da proizvodi više i da primeni najsavremeniju agrotehniku 70-80-tih godina poslednjeg veka u prošlom milenijumu. Istina je da su tada mnogi ratari i stočari (zemljišni maksimum bio je 10 hektara, ili 17,5 jutara) u prinosima pšenice, kukuruza, suncokreta, šećerne repe… u Bačkoj ostvarivali rekordne prinose u svetskim razmerama što je znatno više od današnjeg proseka. Međutim, i tada je bilo slučajeva muljanja, pa se umesto štale u selu, izgradila kuća u varoši, umesto velikog traktora kupila deranu limuzina, postojeći dugogodišnji zasadi prikazivani kao novi, a ostarele krave i ovce kao junice i dvizarice…

Hoće čovek da prevari državu, nekako mu je to slatko, posebno ako vidi da nema kontrole, odnosno da nema adekvatne sankcije. Ili je novčana kazna znatno niža od mogućeg ćara. Kao što su i najbolji zakoni put u anarhiju ako se ne primenjuju tako je i izostanak kontrole put u javašluk, korupciju, gubljenje poverenja kod onih koji sve to gledaju i čuju, a na kraju biraju.

Nije tajna da današnja poljoprivreda u Srbiji (posebno Vojvodini) nema okosnicu u sitnom i srednjem seljaku, društvenim i državnim poljoprivrednim dobrima i kombinatima već da je u većinskom vlasništvu krupnog kapitala, tajkuna, te da je u svakom selu ostalo po par gazda, a da su sve ostalo stari i sirotinja, nadničari. Pre par godina pojedini ekonomski analitičari vršili su poređenja kretanja cena i zarada kroz prizmu količine dobara koja su se mogla kupiti za prosečnu platu u Srbiji s kraja prošlog veka. Tačnije, prezentovane su cene u dinarima 1980-1991.godine, a sa namerom da se poništi mit, o boljem životu nekada nego danas.

Računa se da su sedamdesete i početak osamdesetih (do 1983.godine) bile “zlatne godine” životnog standarda u  SFRJ. Kupovna moć u DM pre četiri decenije i danas u evrima nisu bile iste. Adekvatnim preračunavanjem (korekcija kretanja nemačke inflacije) u SFRJ zarada u DM u sadašnjoj vrednosti bile su oko 750-800 DM. Neposredno pre Titove smrti 1979.godine u SFRJ  je objavljena prva devalvacija od 30 odsto, a posle Brozove smrti 1980.godine još jedna od 30 odsto, da bi se kasnije devalvacije ređale do raspada zemlje 1991. godine. Jugoslavija je službeno bankrotirala 1983. godine, ali građane niko o tome nije obavestio. To su objavili drugi, jer je SFRJ prestala da plaća svoje obaveze prema inostranstvu što je dovodilo do velikih nestašica.

Jugoslavija je 1991. godinu dočekala sa oko 20 milijardi dolara duga. Njen dug se prodavao po 30 centi za dolar, jer se smatralo da se ne može naplatiti. Prethodno je MMF smanjio dug za skoro dve milijarde dolara, jer SFRJ nije mogla da plaća ni kamatu, a kamoli glavnicu. SAD su pokušavale da spreče rat na ovim prostorima i raspad države pa su Anti Markoviću, tadašnjem predsedniku Vlade, odnosno SIV, dale 3,5 milijardi dolara da stabilizuje dinar, ali taj se novac istopio za šest meseci. Pojedini ekonomski analitičari kažu da je popularna mitologija tvrdnja da je ekonomija SFRJ bila zasnovana na dobiti industrije. Naprotiv, kažu oni, celokupna industrija Jugoslavije radila je sa gubitkom, a živelo se, kako kažu, od zaduživanja, deviznih doznaka radnika u inostranstvu i od turizma!?

Živelo se, kažu neki ekonomisti, u ono vreme od “mekog” finansiranja, odnosno inflacije. Vele da je u ono vreme tehnički standard bio mnogo niži nego danas, pa je i potrošnja ostalih usluga bila daleko manja nego danas. Nije bilo mobilnih telefona, raznih komunikacionih paketa. Po stanovniku se trošilo mnogo manje goriva, jer je bilo neuporedivo manje automobila. Stanovi su se dobijali, nije bilo hipotekarnih kredita niti otplata na rate. Komunalne usluge su bile daleko više socijalna kategorija nego danas. Realne plate su, kažu neki ekonomisti, merene kupovnom moći bile niže nego danas, ali su i troškovi bili neuporedivo niži. Veliki priliv doznaka radnika iz inostranstva značajno je podizao kupovnu moć.

Od 1968-1973.godine u inostranstvo je otišlo 500.000, a kasnije još milion građana Jugoslavije. Drugi ekonomisti kažu da ovakva računica nije tačna i da je jedini parametar troškovi života, odnosno koliko se čega moglo kupiti za isti iznos novca onda i sad. Kažu da je, na primer, dolar u vreme SFRJ vredio mnogo više nego danas i to potkrepljuju podatkom da se 80-tih godina prošlog veka unca zlata mogla kupiti za 300 dolara, a da danas košta 2.000 dolara.

Po zvaničnim podacima na kraju avgusta ove godine prosečna zarada iznosila je 64.639 dinara i u odnosu na avgust prošle godine nominalno porasla 10,5 odsto, a realno 5,9 odsto. Minimalac, a prima ga ogroman broj radnika, iznosiće 35.000, a prosečna penzija oko 200 evra u dinarskoj vrednosti. Koliko god se pojedini ekonomisti trudili da porede dva vremena (stari znaju kako je bilo, a mlade interesuje danas i sutra) koja nisu uporediva i kako god računali i koliko god bili ekonomski stručni teško da mogu izračunati kako se sa ovim primanjima (minimalac i prosečna penzija) može lečiti, prehraniti, obući, obuti za zimu, zagrejati sobu, školovati decu, a ona nam sada najviše fale kada KORONA svakodnevno ubije 60,70 ljudi… i kraj nije na vidiku.

Постави одговор

Please enter your comment!
Please enter your name here