Za Srbiju, posebno posle turbuletnog perioda raspada bivše države, i političkog i privrednog tumaranja u prvoj deceniji novog milenijuma, može se reći da se ekonomski oporavlja, ali da je privredno po većini parametara još uvek na začelju Evrope.
Otvaraju se fabrike stranih investitora, zapošljavaju industrijski radnici, gradi i obnavlja infrastruktura… Branislav Nedimović, ministar poljoprivrede nedavno reče da srpska poljoprivreda beleži rekorde, te da raste izvoz, najverovatnije preko dve milijarde evra na godišnjem nivou, ali je uvoz veći.
Naša pšenica, jabuke… kreću i na tržište daleke Indonezije. Ipak, EU je ubedljivo naš najveći partner. Srbija nije nikada bila industrijska sila, a i ono što je imala fabrika u oblasti metaloprerađivačke, eletkrotehničke, petrohemijske industrije… porušeno je tokom NATO bombardovanja, ili upropašćeno nakaradnom privatizacijom u vremenu DOS-a.
Čarapare, džakare, laka industrija, usluga, zapošljavaju i to je dobro. Srednjoročno rešenje posle zlih godina i decenija. Trebaju i banke i trgovinski lanci, hoteli i seoski turizam, ali… Hrana je uz energente, tešku industriju, informativnu tehologiju, strateška proizvodnja svake ozbiljne, uređene zemlje.
U vojsci generali i viši oficiri, svuda u svetu, uče da je za odbranu zemlje i dobijanje rata najvažnije doneti ispravne strateške odluke. Ukoliko se pogreši u strategiji nikakvim taktičkim manevrima se ne može ispraviti greška.
SFRJ je uništena, odnosno došlo je do njenog raspada zbog strateške pretpostavke (od 1948. godine) da najveća opasnost preti od SSSR sa istoka, malo se uvežbavala spoljna agresija sa zapada, čak su i fabrike sa istoka seljene na zapad… Stvoren je sistem ONO, „naoružani narod“ kroz teritorijalnu odbranu… Nikada niko nije procenjivao da će doći do građanskog rata, inače uvek i svuda najkrvavijeg. To su iskoristili separatisti, stručno potpomognuti spolja…
Strategija je kao u odbrani potrebna i u privredi, kako u industriji, tako posebno u poljoprivredi. Svojevremeno, Vlada Vojislava Koštunice, pre izbora je najavila, a posle odustala od farmerstva i dozvolila da se državna, društvena zemlja rasproda tajkunima i špekulantima, a pare spiskaju. Umesto da se, po Danskom sistemu da u zakup mladima (maksimum do 50 hektara na 50 godina), uz ugovor i kontrolu.
U Danskoj radi 35.000 farmi, a zemlja je manja od Srbije. Svojevremeno je kod nas očito pogrešno odabrana tajkunizacija, a ne farmerizacija!
Srbija je prvenstveno agrarna zemlja, a bačkopalanačka opština raspolaže sa blizu 50.000 hektara poljoprivrednog zemljišta od čega su većina oranice. Nekako je lako uočljivo da u palanačkom delu priobalja Dunava nikako da se prime neki od značajnijih preradnih kapaciteta u poljoprivredi, da se počne prerada osnovnih sirovina kojih ovde ima dosta.
Nikako da se ozbiljnije finalizuje rad od njive do trpeze, jer je u takvoj proizvodnji najveći i profit, rast BDP, put do većih plata i penzija, boljeg života… Pre oko 45 godina, kada je ovde izgrađena fabrika za proizvodnju pivskog slada bilo je onih koji su tvrdili da je to promašena investicija i da se takve fabrike grade u brdskim predelima.
Kritikovali su i izgradnju šećerana, ugašena je fabrika stočne hrane, mlinovi… Nikada nije izgrađena fabrika biskvita, odnosno keksa i drugih konditorskih proizvoda, a projekti su decenijama postojali u AIK “Bačka Palanka”. Fabrika odličnih sireva u Pivnicama uništena je u privatizaciji, AD “Bačka” je nekako opstala u sastavu “Univereskporta”.
Pivara u Čelarevu radi u sastavu danskog “Karlsberga”, a radila je i u vremenu Dunđerskog i pre njega… “Fruktus” (jedina domaća kompanija) proizvodi čajeve i nove, moderne proizvode koje tržište traži, postoji i nekoliko manjih zanatskih kapaciteta u proizvodnji hrane, nekoliko farmi mlečnih krava, 30-tak ozbiljnijih stada ovaca, u selima opštine obori su, uglavnom prazni, kao i štale.
U Pivnicama je malo krava, a ovo selo nekada je uzimano za primer kao mesto koje ima najveću proizvodnju mleka po stanovniku na prostorima Jugoslavije. Jedan od meštana nedavno reče da danas na prste možeš izbrojati domaćine koji drže preko pet krava, a da svinje tove uglavnom ljudi koji su se u ovo selo doselili u poslednje dve-tri decenije.
O tovu junadi slabo se i priča, a još slabije radi… Davno je jedan čičica, inače u to doba delegat u lokalnoj skupštini sa govornice konstatovao da je u njihovom selu nekada bilo 500 krava i samo jedna “vesela devojka” (sada starleta), a danas u celom selu ima samo jedna krava. Neće niko da muze, jer neke cure odoše u grad, ili u starlete u rijaliti TV programima, slikaju svoje zadnjice i plastificirano poprsje, lice i noge za naslovnice tabloida ili golišave fotke objavljuju na društvenim mrežama i od toga žive.
Momci, pak ušli u kompjutere i mobilne telefone, a neće ni na visoke škole ni u štale, ali zato pojedini samo grde i kažu nema para, pa kako onda da sežene… Neće ih valja dede učiti kako se i bez para to radi? Čitam da farmeri u Danskoj, uglavnom proizvođači svinjskog mesa, čine perjanicu u svetu.
Danska se ubraja među najveće proizvođače hrane na planeti. Ova članica EU manja je od Srbije, ima oko šest miliona stanovnika, a godišnje utovi oko 30 miliona komada svinja koji se proizvode na 5.000 farmi. Čak 90 odsto odlazi u izvoz. Samo od izvoza svinjskog mesa u Kinu godišnje zarade debelo preko milijardu evra. Ukupan izvoz poljoprivrednih proizvoda iz Danske je preko 25 milijardi evra što čini četvrtinu (oko 100 milijardi evra) ukupnog izvoza ove razvijene zemlje. Interesantno je da se 90-95 odsto prehrambenih proizvoda proizvodi na farmama zadrugara i prerađuju u fabrikama koje, takođe pripadaju zadrugarima.
U Danskoj postoji oko 35.000 farmi koje su ujedinjene u 40-tak malih kooperativa. Farmeri, odnosno zadrugari su vlasnici i prehrambene industrije, mlekara, klanica, kapaciteta za proizvodnju stočne hrane. Tako je izbegnut sukob interesa u proizvodnom lancu, a farmeri u proseku, na osnovu doprinosa, odnosno količine predate robe, godišnje dobijaju oko 10 odsto profita preradnih kapaciteta, plus zarada za predato meso, mleko…
Ceo prehrambeni sektor Danske počinje i završava se sa malim farmerima. U Srbiji zemljoradničke zadruge su se pojavile kada i u Danskoj. Prva u Vojvodini osnovana je 1864. godine u Bačkom Petrovcu, a u užem delu Srbije u selu Vranovo 1894. godine. U Danskoj zadrugarstvo je počelo u trgovini, a 1882. godine osnovana je prva zemljoradnička zadruga za proizvodnju mleka.
U Danskoj su farmerstvo i zadrugarstvo razvijeni do savršenstva, a u Srbiji do pre par godina skoro je zamrlo. Pre četiri godine kod nas je počet državni program ponovnog osnivanja i revitalizacije zadrugarstva. Ovako nešto je mukotrpan i dug posao, a Srbija je zbog gluposti njenih bivših vođa izgubila mnogo vremena.
Osim vremena nama nedostaje i, kako nedavno reče jedan davno panzionisani pripadnik narodne milicije, društvena disciplina. Problem je što su kod nas svi dobro razumeli svoja prava (dobro je), ali ne i obaveze i građansku disciplinu (nije dobro).
I u zemljama koje važe za zemlje razvijene demokratije ona ponekada mora da se uteruje kaznama i to drakonskim.
U Danskoj važe najviši standardi u proizvodnji hrane bez antibiotika, sa najmanjim mogućim tragovima lekova u mesu i mleku, bez zagađivanja životne sredine i bez uznemiravanja okoline.
Svaki aspekt proizvodnje je omeđen strogim propisima koje kontroliše država, odnosno njene inspekcije. Ukoliko se, na primer, u predatom mleku nađu tragovi antibiotika sledi novčana kazna ravna vrednosti četvorodnevne proizvodnje uz zabranu predaje mleka u naredna četiri dana.
Kažu da farmeri sami traže kontrolu, jer hrana iz Danske ima izuzetan tretman u izvozu i postiže odličnu cenu. Na jednoj od farmi, a svojevremeno su je posetili novinari iz Srbije, proizvodi se zdravo meso sa minimumom lekova. Mesečno, primera radi, od 400 prasića samo tri su lečena.
Po propisima farmer može dobiti lekove za svoje svinje samo za sedam dana, a jednom nedeljno dolazi veterinar koji pregleda svinje i kontroliše potrošnju lekova.
– Bolest životinja ne poznaje granice – rekao je u Novom Sadu na Međunarodnom poljoprivrednom sajmu Emanuele Žiofre, šef Delegacije EU u Beogradu.
– U Batajnici je 2019. godine donacijom otvorena labaratorija za ispitivanje bezbednosti hrane. – Saradnja Srbije i EU dovela je do toga da za dve godine nije bilo ni jednog slučaja besnila i svinjske kuge. Za jačanje kapaciteta Srbije EU donirala je 20 miliona evra.
Kroz IPARD programe za pomoć EU srpskoj poljoprivredi (poljoprivrednicima), kako bi se približili kolegama u EU, namenjeno je 230 miliona evra. Taj novac predviđen je za povećanje imovine, nove traktore imehanizaciju, za preradu i plasiranje proizvodnje…
