Svetski zdravstveni stručnjaci najavljuju da pandemija KOVID virusa u svim svojim poznatim i mogućim mutacijama neće skoro proći, a čak ima i onih medicinskih eksperata koji smatraju da se sa ovim virusom moramo naučiti živeti još dugo, dugo…
Početkom pandemije, a zvanično je krenula marta prošle godine, lekari su savetovali, a taj savet i sada i za budućnost važi, da je jedna od preventiva zdrava ishrana. Ona podrazumeva da se, pored mera zaštite (maska, izbegavanje bliskih kontakta, ljubljenje…), u ishrani što više koriste voće i povrće, namirnice bogate vitaminima, mineralima toliko potrebnih našem organizmu i u vremenu bez ove boleštine koja nas je pritisla i nikako neće da pusti.
Vele doce da su voće i povrće, plava morska riba i još dosta drugih namirnica skoro korisniji u borbi protiv pandemije od mnogobrojnih lekova i raznih tableta koje se nude kao zamena za vitamine. Vlast je penzionerima delila određenu dozu suplemenata, dodatak ishrani, c, d vitamin i cink, magnezijum.
To je bilo besplatno, ali malo. Neke deke i bake su se “navukle” na kapsule, ali su shvatili da je to skupa terapija za njihove penzijice. Vratili su se veterani pijaci, kada tamo – bruka od cena voća i povrća, a meso je ranije poskupelo. I najstariji kažu da su prvi put u životu doživeli da je u drugoj polovini avgusta kilogram paradajza (180-200 dinara) skuplji od kilograma ove godine izuzetno slatkog grožđa (160- 180 dinara) zbog dugog vrelog leta što vinova loza božava i dobro podnosi.
Pored paradajza i cene drugog voća i povrća na zelenoj pijaci u Bačkoj Palanci otišle su, za prosečne plate i penzije u nas, nebu pod oblake. Kilogram kupusa je oko 100 dinara, kao i tikvica, šargarepe, krastavaca salatara… Krompir koga u ovo doba godine treba da ima u izobilju u plodnoj Bačkoj i da je najeftiniji u godini kreće se po kilogramu od 60-80 dinara.
Babura paprika je u intervalu, zavisno od kvaliteta, od 70-130 dinara, crvena šilja čak 180 kao i patlidžanka. Zeleni i šareni pasulj su najskuplji – kilogram se plaća 400 dinara, a beli, u zavisnosti od vrste, 300-350 dinara.
Kilogram bresaka kreće se od 150 – 180 dinara, bostan je 40, a šljive u vremenu kada se kuva pekmez i slatko rekordnih 100 – 130 dinara. Hleb je ranije poskupeo i u proseku kilogram košta 120 dinara, jestivo ulje se približilo ceni od 200 dinara za litar, poskupela je svinjska mast, meso, junetina, a u najavi je mnogo veća cena i piletine…
Potrošači doživljavaju horor, a na zelenoj pijaci, ali i u marketima sve češće možete videti poznanike koji se krste, za koje znate da su okoreli ateisti. Svetski mediji su ovih dana preneli vest da se ljudska populacija u vremenu pandemijske krize hrani mnogo zdravije nego ranije, a da je Srbija na visokom mestu u poštovanju mera koje prepisuju zdravstveni radnici.
Čovek bi pomislio da su se ljudi sa ovakvim cenama voća i povrća okrenuli mesu, ali šnicla je sve tanja i tanja i sve ređa na mnogim trpezama. Naravno, ovo se ne odnosi na one sa primanjima koja su daleko iznad srpskog proseka već na one sa sa prosečnom radničkom platom od oko 300 evra i penzijom od oko 200 evra u dinarima.
Kada smo kod plata i penzija, a od njih zavisi i kvalitet ishrane, pa i zdravlja nacije, ovih dana dosta se govori o dogovoru države, sindikata i poslodavaca. Izgleda da se i oni cenkaju kao na pijaci.
Sindikati traže da minimalac poraste na preko 40.000 dinara (minimalna potrošačka korpa je 39.000 dinara), država nudi nešto preko 35.000, a poslodavci bi prihvatili predlog države, ali pod uslovom da im ona smanji neka od zahvatanja, odnosno da ne moraju oni da plate malo veći minimalac. Čini se da su u najgorem položaju industrijski radnici, jer oni uglavnom rade u privatnim kompanijama, a tamo, zna se, sindikat ne postoji, pravo na štrajk pri spomenu ravno je otkazu.
U boljoj poziciji, kada je reč o sindikalnoj borbi, su oni koji imaju “državni posao”. Prosvetari, zdravstveni radnici, pa čak i policija, zaposleni u upravi, sudstvu, advokaturi, javnom prevozu… i u ranijim vremenima su pokazali da slogom mogu delom da ostvare svoja prava.
Minimalac se prvenstveno odnosi na zaposlene u privatnom sektoru, osim velikih svetskih kompanija gde su i plate nešto veće. Veći minimalac odgovara i državi, jer se plaća i veći porez na zarade, a baš to neće poslodavci.
Svi nešto računaju i preračunavaju se. Država mora da obezbedi kroz budžetska zahvatanja dovoljno novca kako bi funkcionisao sistem. Treba obezbediti plate i materijalne troškove za vojsku, policiju, sudstvo, prosvetu, zdravstvo (naročito povećani troškovi u vreme pandemije), upravu, puteve, pruge,mostove…
Poslodavci, posebno strani, između redova kao da poručuju da su ovde došli da zarade, a u odnosu na zemlje EU ovde je najveća zarada na jeftinoj radnoj snazi. Takav njihov gard brzo su prihvatili i domaći preduzetnici, ali ne i veće radničke plate. Sa sadašnjim mesečnim minimalcem radnik može da kupi 150 kilograma paradajza!!! Sa onim od 40.000 dinara mogao bi celih 200 kilograma.
Šta će mu toliki paradajz kada treba da spremi decu za školu (samo udžbenici za šesti razred osnovne škole – bez svesaka i drugih sitnica – koštaju 16.000 dinara). Trebala bi i zimnica, a ako mu nešto ostane posle kupovine ogreva, mogao bi da pogleda po marketima gde se brendirani industrijski kuvani paradajz na akcijama prodaje po ceni do 100 dinara za litar, a kiseli krastavci, kupus, paprika i druga kiselina već gotova, u teglama i flašama, znatno jeftinija od svežeg voća i povrća na pijaci.
Ima i onih koji su jako ljuti na ovaj milenijumski cenovni rekord voća i povrća i tvrde da su čak i beogradske i novosadske zelene pijace (proverili smo i tačno je) jefinije iako su tamo prosečne zarade po tradiciji mnogo veće od plata u provinciji.
Komšije se vratile iz Minhena i kažu da je u Bavarskoj još jeftinija zelena pijaca, ali je jeftinije i meso. I kod nas, na primer, kilogram banana košta 100, limuna 200 dinara.
Proputovalo voće mora i okeane, pa mnogo jeftnije od onog što se bere kod nas i to u neposrednoj blizini Palanke.
Sete se ljudi i podsticaja, bespovratnih sredstava koje je država davala i daje povrtarima i voćarima. Niko nije protiv toga, jer to su pare iz budžeta koji pune svi zaposleni. Ali, neko bi morao da se pobrine da voće, povrće, meso, sva hrana sa njive, štala i torova ne poskupi duplo do pijace, pa proizvođači hrane kukaju kako im se proizvodnja ne isplati, a potrošači se mršte, jer ne mogu da kupe osnovne namirnice. Kada se tome doda da su komunalije u Bačkoj Palanci poskupele od početka godine 10 odsto, struja par procenata, porez na imovinu isto toliko, bankarske usluge znatno više, eto brige za male kućne budžete.
Neke banke su obavestile klijente da im je malkice povećana rata kredita iako je ugovorena fiksna kamata. Objašnjenje je uvek takvo da ostaneš bez teksta, kao i bez komentara na nove cene tehničkog pregleda za motorna vozila. U bolji (zdraviji) život ne može se praznog novčanika.
Predsednik Vučić ovih dana obilazeći Srbiju, malo, malo, ponovi da će penzioneri u septembru dobiti po 50 evra, pa onda svi punoletni građani, pa opet penzioneri, pa u martu iduće godine po 20.000 dinara… To je dobro, jer pokazuje želju da se pomogne narodu. Dobro, ali malo.
Penzioneri više vole da im se realno uveća penzija nego da im se daje jednokratno na kašičicu. Ispada da im sada neko daje, a pre toga im je uzeo i pare i ceo penzioni fond. Kažu – gde si tu si.
Znaju ljudi da je Srbija u mnogim oblastima, a posle tri decenije posrtanja, krenula skoro od nule. Staro treba obnoviti, a mnogo toga novog, što je trebalo mnogo ranije, izgraditi. Nije izgrađeno, jer su prethodne vlasti spiskale pare na sulude stvari i unesrećile i državu i narod.
[rev_slider alias=“matis-namestaj-novooo“][/rev_slider]
Da bi se bolje živelo mora se više raditi, zarađivati, a to može samo ako se stvara nova vrednost. Ona se može stvoriti samo u fabrikama i firmama koje stvaraju novu vrednost, a ne mešetarenjem, preprodajom, ja tebi ti meni, i logikom – sve će to narod platiti.
Trebaju nam fabrike, putevi, pruge, luke mostovi, škole, bolnice, vrtići i još mnogo toga. Ali, mora se konačno više uložiti u ljude, njihove plate, penzije, standard… Ako ne bude tako može se (ne daj Bože) desiti da u budućnosti novim drumovima i prugama tutnje neke tuđe limuzine i vozovi.
