U modernim vremenima, ma koliko romantičnim dušicama i normalnim ljudima teško padalo, sve je, izgleda u parama. Koliko “vrediš” tolika ti je plata, a kasnije i penzija, koliko imaš u šteku ili u kućama, stanovima, bazenima, vilama, besnim automobilima, luksuzu… toliko si cenjen i medijski interesantan.
Kada smo kod medija treba reći da se u njima (TV, štampa, društvene mreže…) skoro svakodnevno pojavljuju ili iste profesije ili isti likovi. Kada čovek malo bolje razmisli shvati da je njima posao da se pojavljuju u medijima. Jedni intrigantnim izjavama i komentarima o svem i svačem, drugi pikantnim fotkama, golim zadnjicama i plastičnim grudima.
Priča se, živi su, na očima su onima koji odlučuju o njihovim karijerama, pa ako ih se sete sete. Interesatno je da se i babe, doduše u šestoj, sedmoj deceniji, odnosno žene u “najboljim godinama”, malo-malo pa razgolite na nekoj od stranica tabloida. Nekada su se, pevačice, glumice i druge javne ličnosti navodno ljutile kada ih neki paparaco snimi na nezgodnom mestu. Danas su paparaci na ivici gladi, jer urednici sa društvenih mreža skidaju fotke koje kače devojane, cure koje su rade udati se, a zadnju pesmu ili ulogu otpevale su i odglumele poodavno.
Slikanje u tuđim vilama, kupanje u iznajmljenim bazenima i vožnja pozajmljenim automobilima prestižnih svetkih brendova deo je pevačko glumačke manipulacije. Hvale se estradnjaci da im dobro ide, te da imaju novi projekat, najvaljuju koncerte u inostranstvu (diskotekama gde se okupljaju naši gastrbajteri), a kasnije se ispostavi da su pevali na nekoj svadbi, ili rođendanu, krštenju… Bitno je da ti se pojavljuje slika, da se nešto priča.
Dešava se da povodom smrti nekog poznatog čoveka iz bilo koje oblasti stvaralaštva saučešće na društvenim mrežama izjavljuju i oni koji su sa pokojnikom, svojevremeno samo slučajno popili kafu “Kod konja” u Beogadu, pa i sami priznali da se nisu videli i čuli godinama i decenijama. Bitno je da si u medijima.
Isti ti, pa i njima slični za koje retko ko može da kaže čime se tačno bave, hvale se astronomskim honorarima, a prošle godine mnogo njih je javno kukalo kako nema hleba da jede, kako je korona ugrozila ne samo njihovu karijeru već i opstanak…
Nije ništa novo da devojke putem medijske prisutnosti skreću svesno na sebe pažnju potencijalnih đuvegija. Podosta starleta, rijaliti učesnica, pevaljki i pevačica, pa i onih devojaka kojima se ne može odrediti zanimanje baš golim zadnjicama sa jednom štanjkom između i krpicama na gornjoj plastici traže mladoženju.
Bilo je toga i ranije, ali tehnologija nije bila toliko moćna. Devojke iz provincije dolazeći u velike centre na školovanje, uglavnom studije, pored malo učenja uspevale su da postanu građanke i to je bilo ok. Danas cure draftuju prvenstveno bogate naslednike, pa fudbalere, ali ne zbog toga što su vrhunski svetski igrači, već zbog toga što, za naše uslove, imaju solidnu zaradu sa par miliončića evrića.
Takvi traže lepotice, jer tokom karijere nisu imali vremena za “mukotrpne žurke”, kafanske sedeljke, diskoteke, a godine stigle za ženidbu. Na ceni su i košarkaši, teniseri i svi sportisti koji bolje zarađuju, ali oni su, čini se,malo zahtevniji.
U slučaju potencijalnih mladoženja kao da važi pravilo – koliki ti je (štek) toliko vrediš. Ipak, je estrada, glumište, sportisti i druge javne ličnosti,manjina u odnosu na većinu prosečnih. Dosta je onih koji smatraju da su pojedina zanimanja precenjena, a druga potcenjena i obično smatraju da je baš njihov posao potcenjen, a plata malena.
Osim toga što je bitno kako radiš posao bitno je i gde radiš. Tako je bilo i pre pola veka, samo su razlike bile manje. Iskusniji će reći da svako ima izbor, pa kao što pijanac kada ne može da promeni život može da promeni kafanu, tako i svako u svojoj struci može da menja firmu, pa čak i struku ako je siguran u sebe.
Čini se da je Amerika poodavno najdalje otišla u takvom shvatanju posla i života kako od strane poslodavaca (bili veliki kao “Mekdonalds” ili zanatska radnja) tako i od zaposlenih.
Pre par godina razgovarao sam sa čovekom koji je pre pola veka sreću potražio preko Atlantika. Radio je u “Merkuru” kao modelar, živeo kao podstanar u Bačkoj Palanci, jer je iz Srema, a tada nije bilo veza za svakodnevni dolazak i odlazak sa posla. Seća se da je radio posao koji je voleo, ali da nije video sebe u budućnosti kao majstora koji kreira i pravi tašne.
Prešao je Atlantik, stigao u Los Anđelos, mučio se, a onda malo po malo otvorio svoju firmicu i počeo biznis sa uređenjem enterijera luksuznijih stanova, kuća, vila. Veli da je imao obrt od preko milion dolara goodišnje i bio je zadovoljan. Njegova žena, inače Istranka, želela je da se presele u Majami. Sve je bilo lepo, posla ima, ali mu smetaju brojne vremenske nepogode, pa ako masivnim šalukatrama ne zaštitiš vrata, prozore i sebe sve ode u nebo. Zaželeo se pasulja sa papcima, prasetine sa ražnja, napravio je vikendicu na Fruškoj gori i to je njegovo, a skromnu kuću u Majamiju otplaćuje i za tamošnje prilike skromnom penzijom.
Oni koji nisu sigurni u sebe i ne vole izazove opredeljuju se za “državni posao”, ili manje atraktivna radna mesta u ovdašnjim fabrikama poznatih svetskih kompanija. U takvim firmama postoje ljudi zaduženi za ljudske resurse, a kod nas oni su u vremenu sulude privatizacije služili isključivo za pravljenje spiskova tehnoloških viškova i otpuštanja radnika. Njihov rad se ceni po tome koliko je ljudi oterao i ostavio bez posla uz što manju nadoknadu. Takvi kadrovi, obično nisu bili zaduženi za dovođenje velikih stručnjaka već za otpuštanje radništva, a na kraju bi i oni bili oterani uz kasniji prezir onih koje su oterali.
Najuspešnije fabrike u bivšoj Jugoslaviji i danas rade ovde, ali u sastavu velikih međunarodnih kompanija. Njihove sestrinske firme rade u Nemačkoj, Fancuskoj, SAD… Ista je tehnologija u fabrikama i ovde i tamo, a po zaposlenom palanačke fabrike obično ostvaruju bolji kvalitet i količinu proizvoda, ostvareni profit na kraju godine ovde je duplo veći nego u fabrikama koje rade u zemljama EU.
Razlika je definiitivno u platama radnika koji su u Nemačkoj za isti posao tri puta neto više plaćeni. Oni koji su proveli četiri decenije radeći u Nemačkoj, a vraćaju se u Bačku Palanku, kažu da su ostvarili solidnu penziju. U zavisnosti šta i gde su radili, majstori imaju penzije od 1.000 – 2.000 evra.
Kažu da vole Srbiju i da su za nju navijali proteklih decenija kada se ovde ratovalo, ginulo i gladovalo, a da su se vratili u svoje ovdašnje kuće i stanove jer su se zaželeli opuštenijeg i jeftinijeg života. One njihove kolege, kao na primer majstori za obradu metala, koji su ostali ovde i radili, takođe četiri decenije, zbog svega što nas je snašlo, propasti fabrika, minimalnim uplatama za PIO, dobijaju mesečnu penziju od 200-250 evra.
Nedavno se čuo predlog koji će verovatno uskoro biti upućen nadležnima, a po kome minimalna penzija za one koji su ispunili oba uslova, staž i godine života, ne sme biti ispod 400 evra u dinarskoj protiv vrednosti i to bez obzira gde su i šta radili. Valjda su zaslužili 10 evra po godini radnog staža posebno oni koje su zahvatile tri turbulente decenije na ovim prostorima.
Nedavno jedan opozicionar, a na društvenim mrežama izgledao je i zvučao jako ljut, reče da predsednik Aleksandar Vučić ne može da obećava jednokratnu pomoć od 20.000 dinara po penzioneru, a najavljenu za mart iduće godine. Jer, “to nije njegov ni njihov (penzionera) novac”. Isti taj opozicionar nije se pre par godina oglasio kada je isti ovaj Vučić smanjio penzije za 10 odsto onima koji po nekoj i nečijoj proceni nisu bili ugroženi.
I danas većina penzionera smatra da je za njih mnogo korisnije da se uveća penzija, a ne da se na kašičicu soli. Kada je spomenuto da najavljen novac ne može biti isplaćen penzionerima, jer “nije njihov”, treba reći da penzionerima treba vratiti sav novac u Fond PIO koji je Milošević suludo potrošio na ratovanje i pojela u vremenu blokada i sankcija astronomska inflacija, a vlast posle njega penzionerske pare nije vratila.
Da penzioneri i radništvo ne bi bili potcenjeni treba ne samo povećati penzije već i minimalac. Najveći broj firmi svojim radnicima kao meru vrednovanja odredila je minimalnu zaradu na koju plaća državi doprinose i poreze, a možda i drugi deo, ali to je druga priča. Sa sadašnjim prosečnim penzijama i minimalcem, penzioneri i radnici imaju egzistencijalne probleme.
Poskupelo je i poskupeće sve i svašta od hleba, mesa… Povrće i voće nikada nisu imali veću cenu, pa smo se po pijaci izjednačili sa nemačkim gradovima. Sledi jesen, ogrev, zimnica, školska godinama, zimska garderoba… Deca i unučad pitaju – zašto drugi imaju, a mi ne?!
