Деца на интернету гледају гладовања, дрогирање, самоубиства – где греше родитељи

Чак 44 одсто девојчица и 36 одсто дечака видело је како се може починити самоубиство

110
Фото: Pixabay

Скоро 90 одсто деце од девет до 17 година у Србији користи интернет свакодневно, у просеку три и по сата дневно. Чак 74 одсто има профил на друштвеној мрежи или некој гејминг платформи.


Од садржаја, између осталог, гледају савете за мршављење, али и дрогирање и самоубиства. Уз то, 16 одсто испитаника доживело је сајбер насиље, а сваки трећи ученик имао је негативно искуство на интернету. Шта те брига што ти није лајковао слику – није приступ којим ће родитељи помоћи детету.

Истраживање Уницефа, рађено пре пандемије, показује да скоро 90 одсто деце од девет до 17 година у Србији користи интернет свакодневно. Више од 60 одсто најмлађих свакодневно приступа интернету са свог телефона. И скоро сви старији ученици раде то исто.

На интернету проведу у просеку три и по сата дневно, а чак 74 одсто има профил на друштвеној мрежи или некој гејминг платформи.

Истраживање је показало и да је 16 одсто испитаника доживело онлајн насиље, док 15 одсто тврди да је доживело насиље и без интернета.

Сваки трећи ученик имао је негативно онлајн искуство, а скоро четвртина није никоме о томе говорила или је игнорисала проблем надајући се да ће нестати сам од себе.

Више од половине ученица и скоро 40 одсто дечака гледало је садржаје о гладовању, односно о томе како смршати, што доводи до анорексичних понашања и булимије.

Око половине гледало је друге како се дрогирају.

А чак 44 одсто девојчица и 36 одсто дечака видело је како се може починити самоубиство.

Оно што нису радили су разговори о важним политичким темама, прикупљање подршке за друштвене петиције и слично.

Шта родитељи (не) треба да раде

Коментаришући ово истраживање за РТС, стручњакиња за сајбер безбедност Катарина Јонев и Саша Живановић, некадашњи начелник Одељења за борбу против високотехнолошког криминала МУП-а, истакли су улогу коју родитељи у данашње време морају да имају када је реч о безбедности деце у сајбер простору.

Катарина Јонев, ауторка књиге „Безбедне на нету“, истиче да разлога за бригу имају сви, нарочито јер родитељи често због сопственог незнања и несналажења у овој области олако прелазе преко ситуација у којима се дете нађе и оставе проблем по страни.

Шта те брига што ти није лајковао слику – није прави приступ.

„Ми старији, мудрији, зрелији морамо да схватимо да у наше време није било мобилних телефона у мери у којој их је данас. Ми умемо да раздвојимо дигитални од реалног света. Деца која расту, сазревају, образују се, живе у дигиталном добу, не могу увек да разликују шта је дигитална ситуација, дигитални идентитет, а шта је реалан свет. Њихово бивствовање на друштвеним мрежама је јако битно. Подједнако као живот у реалном свету. Стога су итекако забринути какву слику одају, какви су коментари, шта то друга деца раде у дигиталном свету па желе и они“, рекла је Јонев.

Истиче да је вршњачки утицај јако важан, да је дигитално насиље реално, те да родитељи не треба да се воде логиком „није то ништа страшно, деца се само шале“.

„Не смемо имати такав приступ јер дигитално насиље је еквивалентно насиљу у физичком свету. Симптоми су слични које трпи жртва и заиста последице могу бити ужасавајуће“, каже Катарина Јонев.

И Саша Живковић истиче да родитељи праве грешку када детету купе неки уређај (лаптоп, таблет, конзолу за играње), а не прочитају правила коришћења и безбедности и не уведу дете у тај сајбер простор.

Старосна граница за отварање профила – веома битна

Као једну од грешака навео је отварање профила на друштвеним мрежама деци која не испуњавају старосну границу, која је, на већини платформи, 13 година.

„А ми знамо да предшколски узраст већ има своје профиле. У чему то греше родитељи? Ако ви своје дете представите изнад 13 година, оно ће бити изложено неким недозвољеним, експлицитним садржајима, терористичким филмовима, нешто што дете у том узрасту не треба да гледа“, каже Живковић.

Додаје и да родитељи, када каче групне фотографије, не размишљају да ли им је потребна дозвола родитеља друге деце која се виде на слици – да ту слику објаве на интернету.

Истиче да родитељи децу морају научити и шта је права шала, која не вређа никога – како би на интернету могли да препознају шта није.

„Основна ствар је да родитељ мора да седне са дететом и да га упозна са свим потенцијалним претњама. Нема ту изговора, ја не знам…“, рекао је Живковић.

Питати дете – како је било док си сурфовао

Додаје да није задирање у приватност ако родитељи контролишу телефон свог детета, али да је неопходно изградити поверење да се дете осећа слободно да родитељу исприча шта му се десило на интернету.

Опасност од читања туђих претњи

Живковић сматра да статистика није потпуна, те да је, према његовом мишљењу, 99 одсто деце било жртва дигиталног насиља – због секундарне виктимизације.

„Када дете то прочита, неку да кажемо претњу, они се обично у таквој ситуацији само изолују – нећу, ја то само читам. А онда кажу – боље ја да некога нападам, да ја не бих био нападан. Тако да, и ту је велики проблем“, упозорава Живковић.

„Као што питате како је било напољу, да ли те је неко дирао, како је било у школи, да ли си добио неку оцену. Исто тако треба питати како је било данас када си сурфовао интернетом“, рекао је Живковић.

Јонев додаје да је у случају насиља на интернету неопходно пре свега то зауставити и детету објаснити да оно за то што се десило није криво.

Поред вршњачког насиља, додатна опасност за децу на интернету прети и од педофила.

„Углавном вребање малолетника на друштвеним мрежама иде кроз лажне профиле. Деца морају да се обуче, да се упознају са поставкама приватности на интернету… Буквално као у реалном простору… Да му кажу – понашај се као на улици, немој прихватати захтев и делити информацију сваком кога не знаш. Оног кога знаш у реалном простору, тога прихвати за пријатеља, али опет пази и шта делиш с њим“, каже Живковић.

Најважније је, истичу саговорници, да родитељи не игноришу и одмах реагују. Међутим, не треба узимати ствар у своје руке, већ, у зависности од тога колико је ситуација озбиљна, пријавити школи или некој другој институцији – полицији, тужилаштву.

Ту је и Национални контакт центар где се родитељи могу обратити за помоћ.

Постави одговор

Please enter your comment!
Please enter your name here