Србија има три и по милиона хектара обрадивог земљишта, које се све чешће користи за изградњу индустријских зона и стамбених комплекса.
Стручњаци се томе противе, уз подсећање да је храна све скупља и да плодно земљиште треба да има искључиво пољопривредну намену.
У Сремској Митровици око стотину хектара пољопривредног земљишта претворено је у грађевинско и индустријско.
„У периоду када су се формирали и кад су се радили плански документи и претварање пољопривредног земљишта, морали су тако да се ураде, јер је тада незапосленост била веома велика, а нови производни и радни комплекси су отварали нове могућности за запошљавање радника“, рекла је Мирјана Власут, директорка Јавног предузећа за послове урбанизма Сремске Митровице.
Како би сачували пољопривредно земљиште, Шапчани су нашли решење – 330 хектара земљишта некадашње фабрике уступили су инвеститорима. А пре две деценије, Град је купио 600 хектара од Друштвеног предузећа „Мачва“.
„Тренутно у овој зони послује око 35 послодаваца и ова зона је постала изузетно атрактивна и за домаће и за стране инвеститоре управо захваљујући улагањима државе и изградњи новог аутопута од Руме ка Шапцу, изградњи новог моста преко Саве и брзе саобраћајнице до Лознице“, рекао је Живан Бајић из Градског већа за привреду Шапца.
Промене у домаћој регулативи сведоче да се, после скока цена хране на светском тржишту, и у Србији пажљивије анализирају последице стихијског претварања пољопривредног у грађевинско земљиште. Међутим, и даље су евидентни пропусти у управљању стратешким ресурсима.
„Имамо огромне површине земљишта које су прешле на коришћење у индустријске зоне, то је приближно 11.000 хектара само у Војводини, а на нивоу целе Србије у току године оде читавих 20.000 хектара пољопривредног земљишта за изградњу разних инфраструктурних објеката“, навео је за РТС грађевински консултант Сима Стокић.
Земљиште у Србији је својеврсни педолошки музеј Европе по различитим типовима земљишта, посебно тип чернозем, које је погодно за ратарске културе.
„Јасно је да мора да постоји урбанизам и индустријализација и да стратешки положај одређује где ће бити нешто позиционирано, али је пре превођења земљишта у другу намену односно у пољопривредну, у неку другу, потребно радити пројектне процене. Да се пре промене намене земљишта консултује стручна јавност и да она буде на неки начин доносилац одлуке да ли ће то земљиште променити намену“, навела је Марија Ћосић, професорка Пољопривредног факултета.
У Грчкој су на време схватили да је квалитетно и незагађено земљиште најскупљи природни ресурс, па су на мање плодним ораницама дозволили да инвеститори постављају соларне панеле.
„Све више компанија долази из иностранства и Атине и купују земљиште у региону Тесалије. Реч је о равници у којој има много сунчаних дана. Соларни панели се монтирају на малим пољопривредним парцелама, обично на 10 ари, а уговори трају до 25 година“, рекао је Василиос Карауланис из управног одбора Коморе Магнезије у Грчкој.
Закони не могу баш све да уреде, па је тим пре од значаја да локалне самоуправе и грађани захтевају да се за сваку значајнију инвестицију направи прецизна анализа о томе шта локална заједница добија, а шта евентуално губи.
