Сточарска газдинства располажу далеко највећим површинама у Војводини, док су најмалобројнији повртари који имају преко 13,5 пута мање пољопривредног земљишта од сточара. И поред тога, сточарство је најнепродуктивније, а повртарство је међу пољопривредним делатностима са највећим учинком у покрајини. Највреднију имовину имају газдинства која се баве свињарством и живинарством, док су ратари најзаступљенији не само у Војводини, већ у целој Србији.
Просечна величина пољопривредног газдинства у Војводини се увећала у последњих неколико година за више од три пута, на око 21,4 хектара. То је, међутим, преко 24 пута мање од просечне величине пољопривредног имања у Словачкој, где она износи 524,8 хектара. Словачка доминира по овом показатељу у Европској унији, због великог броја газдинстава која располажу у просеку са око 1.200 хектара обрадивог земљишта. Истовремено, у Словачкој је чак 95% коришћеног пољопривредног земљишта закупљено, док је у Србији тај проценат мањи од трећине, а у Војводини је у закупу 44% обрадивих пољопривредних површина.
Сточарска газдинства имају највише закупљеног земљишта, скоро 55% у Србији и преко 81% у Војводини. У покрајини, ова газдинства располажу у просеку са 7,4 услужних грла, при чему је сточарство највише заступљено у Севернобачком а најмање у Јужнобачком округу, наводи се у анализи Пољопривредног факултета у Новом Саду у одрживости газдинстава у Војводини на основу њихове продуктивности.
Истраживање је обухватило 530 газдинстава, међу којима преовлађују она која се баве ратарством. Поред њих, обрађени су подаци за газдинства у још шест делатности: повртарство, воћарство и виноградарство, млечно говедарство, сточарска производња, свињарство и живинарство, као и мешовита биљна и сточарска производња. На основу прикупљених података, анализирани су основни производни капацитети посматраних газдинстава, продуктивност радне снаге и земљишта.
Ратарство најраширеније
Резултати показују да сточарска газдинства у Војводини, поред тога што имају највише земљишта у закупу, располажу и највећим површинама, са око 38 хектара у просеку. Веће површине од покрајинског просека имају још само ратари, а најмање парцеле поседују узгајивачи поврћа, свега 2,8 хектара у просеку, односно преко 13,5 пута мање од просечних површина у сточарској производњи.
Оваква сразмера је очекивана, објашњава се у истраживању, имајући у виду да сточарска газдинства поред узгоја стоке организују и производњу сточне хране, што по правилу захтева веће површине. Такође, она имају право пречег закупа пољопривредног земљишта у односу на друге типове газдинстава, како би могла у потпуности, или бар већим делом да обезбеде сточну храну из сопствене производње.
Газдинства која се баве ратарством су најзаступљенија у Војводини као и у целој Србији и у великој мери утичу на остварене резултате у пољопривреди. Ратари у покрајини имају у просеку више од 27 хектара земљишта, док је укупна вредност њихове имовине нешто мања од 180.000 евра. Насупрот томе, узгајивачи поврћа су најмалобројнији и имају најмању вредност имовине, укупно испод 40.000 евра, Ипак, реч је о врло интензивној производњи, што може позитивно утицати на успешност пословања, напомиње се у студији. Највреднију имовину имају газдинства која се баве свињарством и живинарством, преко 188.000 евра, а међу газдинствима са већом вредношћу имовине је и млечно говедарство, где она износи скоро 170.000 евра.
Воћари ангажују највише радника
Највећи утрошак радне снаге забележен је код газдинстава воћарско-виноградарског типа, а најмањи код мешовитих газдинстава. Имања на којима се узгаја поврће остварују највећу годишњу додату вредност по раднику, приближно 54.000 евра, док је она најмања у сточарству, испод 16.000 евра. Оволика разлика проистиче из чињенице да је повртарство врло интензивна делатности која изискују ангажовање значајно већег броја радника у односу на екстензивнију сточарску производњу, што свакако утиче и на остварене резултате.
Када се продуктивност изрази преко нето добити по неплаћеној радној снази, односно носиоцу газдинства и члановима његовог домаћинства, приметно је да воћарско-виноградарска газдинства имају најбољи резултат у износу од приближно 106.000 евра, а мешовита газдинства најлошији, мање од 16.000 евра. Воћарско-виноградарска газдинства су високо интензивна и имају највећи утрошак рада од свих поменутих газдинстава. Међутим, на овим газдинствима, за разлику од већине других, преовлађује плаћена радна снага у односу на рад чланова домаћинства.
Продуктивност радне снаге се може изразити и преко вредности производње и бруто добити као показатеља остварених резултата. Према првом показатељу, газдинства која се баве свињарством и живинарством имају најбоље остварене резултате. Наиме, ова газдинства остварују вредност производње већу од 64.000 евра годишње по раднику.
С друге стране, газдинства која се баве сточарством имају најнижу продуктивност и према овом показатељу, испод 25.000 евра годишње по раднику. Највећу бруто добит по раднику такође остварују пољопривредници који се баве свињарством и живинарством, приближно 32.000 евра, док мешовита газдинства имају најмању вредност овог индикатора, око 16.700 евра.
Продуктивност земљишта највећа у повртарству
Када се мери продуктивност земљишта, пољопривредници у повртарству су најпродуктивнији, са вредношћу производње по хектару од преко 20.000 евра, односно остварују више од 15.000 евра бруто добити по хектару. То показује да ова газдинства успевају да остваре добре резултате, упркос томе што располажу релативно малим површинама земљишта.
Газдинства која се баве сточарством бележе, са друге стране, најлошије показатеље продуктивности земљишта. Наиме, ова газдинства, имају у просеку нешто преко 1.000 евра вредности производње по хектару, односно око 700 евра бруто добити по хектару.
Истраживање јасно показује да газдинства која се баве интензивнијом производњом, као што су повртарство, воћарство и виноградарство, свињарство и живинарство остварују бољу укупну продуктивност. То значи да су ова газдинства успешнија, да имају профитабилнију производњу, а тиме и да су економски одрживија. С друге стране, газдинства која се баве сточарством, имају најлошије индикаторе продуктивности и реално су мање економски одржива.
