Јелка Кљајић Имшировић (1947-2006) комунисткиња и социолошкиња. Рођена у Бачу, похађала је паланачку гимназију. По одласку на студије социологије у Београд, постаје активна у студентском покрету и учествује у демонстрацијама 1968. године.
На њену политичку формацију утицале су идеје Лава Троцког и Розе Луксембург. Дипломирала је 1970. године. 1972. године, ухапшена је заједно са својим будућим мужем, Павлушком Имшировићем и другом Миланом Николићем. У медијима су постали познати као „троцкистичка тројка“. Њихов „злочин“ био је тај што су основали Иницијативну групу за револуционарну радничку партију (ИГРРП), сматрајући да СКЈ више не представља радничку класу Југославије.
Од 1974.-1993. радила је као библиотекарка на Одељењу за филозофију и социологију Филозофског факултета у Београду, а од тада као асистенткиња на предмету Методика наставе социологије, на истом факултету. Неколико година након изласка из затвора сарађивала је, као спољна сарадница и под туђим именом, у Трећем програму Радио Београда (писала приказе књига, часописа и сл.). Бавила се и преводилаштвом. Преводила је са немачког на српскохрватски језик.
Била је једна од учесница дисидентског Отвореног универзитета (1976.-1984.). У годинама ратног распада бивше Југославије постала је активна у антиратном и феминистичком покрету. Деловала је у оквиру следећих група и организација: Грађанска акција за мир (ГАМА), Београдски женски лоби, Жене у црном, Женски парламент, Београдски круг, Асоцијација за женску иницијативу (АЖИН) и Центар за женске студије.
Након пада Милошевића, новој власти је замерала што није извршила лустрацију свих који су земљу увукли у ратове, а грађане у беду, и што није утврдила порекло имовине оних који су се обогатили на ратовима и пауперизовању становништва. Умрла је у Београду 2006. године.
