Да ли је могућ живот без банака

Да ли су поскупљења у банкама оправдана?

153
Фото: Canva

Попут државних институција које не сматрају својим сервисом, већ онима који владају, становници у Србији слично доживљавају банке.


Уместо плаћеног сервиса који помаже да лакше, ефикасније и уз разумну накнаду располажу сопственим новцем, банке се неретко доживљавају као недодирљиве и похлепне институције које користе сваку прилику да од својих клијената извуку што више новца.

Наплата трошкова обраде приликом подизања најчешће стамбених кредита постала је место вишегодишњег сукоба банака и грађана, па је и Врховни касациони суд, под плаштом допуне, усвојио потпуно супротни став по питању законитости ових накнада, о чему се дужници и даље споре са банкама.

Шта се променило

Део своје зараде, банке остварују кроз изузетно лукративне накнаде на трансакцијама, које се често мењају и то по правилу без ваљаног објашњења. Тако су и ове године најављене нове, веће цене услуга попут одржавања рачуна, подизања чекова, провизије за мобилно и електронско банкарство. Ипак овог пута, банке су биле додатно креативне, па су почеле да наплаћују и неке нове накнаде.

Банке у Србији очигледно желе да на тај начин повећају зараду од накнада и провизија које су током 2021. године износиле 55,7 милијарди динара, што прерачунато по званичном курсу, износи око 474 милиона евра. То је 17 милијарди динара више него 2020. године, односно 13,6 милијарди динара више него што је по истом основу нето приходовано у 2019. години, када је пословало више банака него данас.

Спој сталног подизања цена и смишљања нових намета је оно што многе грађане чини незадовољним, али и по сопственом признању немоћним, па се после новог таласа поскупљења, појавило питање да ли је могуће избећи банке.

“Осећам се преварено, немоћно, изиграно и то већ траје годинама. С једне стране дестимулисали су нас да идемо у банке, јер је број шалтера знатно смањен, а с друге стране намети само расту без икаквог реда и оправдања. Не помаже ни промена банке, јер кад се све сабере, после много мука са администрацијом, дође му на исто. Помисилио сам да се престанем да користим услуге банака али не знам како да то изведем, јер где год да кренем упућују ме на банке”, каже Урош Ђуровић из Београда.

Иако ниједан пропис не обавезује грађане да плату примају преко банака, саговорници Н1 се слажу да је избећи банке у данашњем свету веома ограничено, тешко, готово немогуће.

„Јако је тешко избећи банке. Сви имамо рачуне да платимо, а примера ради e-banking је и даље најповољнији начин уместо трошка времена. Неко ко има више времена може да плаћа од установе до установе попут ЕПС, стамбено. Оно што се може, је свести на разумнију меру. Једна породица може да отвори један рачун и да преко тог рачуна обавља све транскације“, каже Дејан Гавриловић, председник Удружења грађана за заштиту потрошача Ефектива.

Према његовим речима ни то није лако. Људи су се навикли на одређени комфор, иако је он често како каже, лажан и непотребан.

Мистерија одржавања рачуна

До данас није познато шта се добија за накнаду за одржавање рачуна које сада изоси најчешће 500 динара, односно мало више од четири евра месечно.

„Ако издвајам 500 динара за одржавање рачуна, поставља се питање шта сам добио за то? Писао сам банци да престану да ми одржавају рачун. Рекли су да то није могуће, а кад сам питао шта значи одржавање рачуна у два наврата нисам добио одговор. Рекли су ми да упутим жалбу НБС. Писао сам НБС и до дан данас нисам добио одговор“, наводи Гавриловић своја искуства.

И Горан Радосављевић, професор на ФЕФА факултету сматра да грађани тешко да могу да избегну већину намета у банакама.

„Ако немате дозвољени минус по текућем рачуну, нећете плаћати ту камату, али генерално велики број грађана га има. У савременом свету готово је немогуће замислити свакодневни живот без банака“, оценио је он.

Покушај да се појединац лиши услуга банака додатно је отежавајући јер је циљ сваке данашње државе – економија без кеша, како би се на тај начин лакше изборила са сивом економијом, односно контролисала тржиште новца.

Оправданост поскупљења

Свако поскупљење најчешће има своје образложење. У овом случају појашњења нема. Оно што се може закључити јесте да промене неких параметара који могу директно да утичу на повећања банкарских накнада нису у сразмери с новим ценовницима.

Тако, на пример, инфлација која иако на рекордном нивоу када се погледа неколико година уназад, далеко је мања од нивоа поскупљења. Овим поскупљењима нису обухваћени никакви нови производи банке потпут нова софтверска решења и услуге, већ се почело са наплатом усуга које су биле бесплатне. Такође, ова поксупљења не захтевају ангажовање нових радника односно повећавање трошкова по том основу.

Са друге стране, годинама уназад смањује се број банака у Србији. У односу на 2019. годину, пословање у Србији прекинуле су три банке. Ово смањивање била је и најава да ће услуге бити јефтиније јер банке добијају нове клијенте и самим тиме веће приходе, али до тога не долази, већ се дешава супротно.

Овакво понашање банака није логично и поставље се питање да ли су банке у повлашћеном положају. Због незадовољства јавности Народна банка Србије (НБС) је најавила да ће 11. августа усвојити мере које ће бити обавезујуће за банке.

Радосављевић сматра да политика борбе против готовог новца ради сузбијања сиве економије, парадоксално даје могућност банкама и другим финансијским институцијама да злоупотребљавају свој положај.

„Даћу вам један други пример. Осигуравајућа друштва су од 1. августа истовремено подигла цену обавезног осигурања од аутоодговорности, а то ником није било сумњиво. Комисија за заштиту конкуренције би морала да испита овакво понашање. Слично је и са банкама. Истина, НБС је најавила неке „мере“, али нисам видео до сада да се нешто конкретно десило. Дакле, тешко је избећи банке, а да вас то додатно не кошта. Зато оне користе тај положај и у недостатку праве конкуренције, подижу цене како им се прохте“, наводи Радосављевић.

Промена банке

У таквој ситуацији, промена банке би било логично решење, на шта често указује и НБС, која је регулатор банкарског тржишта. Међутим, то се дешава веома ретко, недовољно да би се забринула и једна банка. Ова нелогичност објашњава се картелизацијом банака.

“Опет се сведе на исто. Где год да одем трошим време и енергију. Неке накнаде су јефтиније, неке скупље, а на крају се све сведе више мање на исто. Налазио сам неке добре пакете раније, али по правилу су се мењали јако брзо, у периоду од неколико месеци“, каже Урош Ђуровић.

Душан Узелац, уредник сајта Каматица, каже да грађани који имају дубљу сарадњу са банком, кредитни производ попут картице или стамбеног кредита су закључани за банку тзв. Vendor lock-in. Клијенти се обавезују другим услугама како би остали у банци што дуже. Банке имају развијене стратегије и тактике како би људима максимално отежали одлазак.

„Људима је прелазак агонија, јер знају да нема системске ствари да их подржи у тој причи. Негде сам у шали чуо да се пре промени муж или жена него банка. Што и није немогуће“, каже Узелац.

Наводи и разлике у менталитету и пракси.

„Код нас опсују на нове ценовнике али не иду из банке. А неко са запада не опсује него само угаси рачун, па макар га преварили за један евро. Банка мења своје услове тек кад види да клијенти одлазе. Не либе се да поскупи ако види да клијенти не одлазе. Истрпеће примера ради писање медија али имаће 30 одсто већи приход“, оцењује он.

С друге стране сматра да смо ми у лошем положају јер нас нико није учио управљању новцем као то раде на западу.

„Фали нам финансијско образовање јер банке нису сервис за помоћ већ индустрија која има за циљ да заради. Све кошта колико је купац спреман да плати. То је увежено од капитализма и неспремно дочекано овде. Капитализам се додуше ‘покварио’ када су почели да размишљају више о томе колико пара могу да нам узму, а не колико њих то кошта. То су сада маркетиншки трикови и манипулације како би вас приволели да платите, а вредност нико не процењује“, наводи Узелац.

Да промена банке нема смисла без гаранција да се промена ценовника неће дешавати свако мало, сматра и Гавриловић.

„Имамо уговоре који важе само у тренутку потписивања. Толико траје гаранција. Хипотетички за дан. НБС треба да обавеже банке да понуде потрошачима уговор који ће имати неки минимални рок трајања па нека се онда прави тржишна трка. Рочност и ценовна гаранција“, истиче Гавриловић.

Овако долазимо до ситуације да имамо гаранцију само једне стране, то је клијент који извршава своје обавезе. Недавно се десило да једна банка није радила два – три дана односно није извршавала своје обавезе.

„Ако ја за погрешно укуцан пин добијем казну, где је казна за банку која није радила два-три дана, а била ми је потребна да платим, купим“, пита се Гавриловић.

Он сматра да се тиме нарушава „слободна тржишна утакмица“ на којој је базирана данашња економија.

„Банке могу да се такмиче и у оквиру неког лимита. Ако би НБС рекла банкама да се не наплаћују фантомске накнаде. Да ја као клијент не морам да читам ценовник на 100 страна и да размишљам шта сутра може да ме снађе. Већ да се наплаћују услуге. То каже Закон о обилгационим односима и Закон о заштити корисника финансијских услуга. Одржавање рачуна то није. Ако иницрам да ми банка нешто уради, нека ми наплати по разумној цени. Не мора ни да се ограничава раст цена, али нема никакве логике да одржавање рачуне иде горе за 300 одсто? Иде се плански на обешмишљавање целе приче да људи кажу да је све једно. Кажњавање је изум домаћих банака због недостатка регулативе и неделовања судства“, сматра он.

Да ли грађани сносе ризик потенцијалних кредитних губитака банака?

У недостаку директних показатеља једна од теорија зашто је поново дошло до повећања намета банака јесте и она да се због рата у Украјини, повећане инфлације и каматних стопа те опште нестабилности очекује смањени прилив од нових кредита.

Због тога банке се окрећу сигурном приливу, а то су већи намети, рекао је Зоран Грубишић, професор на Београдској банкарској академији. Такву могућност не одбацује ни Горан Радосављевић.

„Није немогуће да је то један од разлога. Банке су изузетно изложене према грађанима у делу потрошачких и готовинских кредита, минуса по текућим рачунима и кредитних картица. Уколико дође до неке веће кризе, раста цене новца и губитка послова, биће велики проблем те кредите враћати. Свакако ће на крају добар део тог губитка бити преваљен на грађане, што је већ постала пракса“, наводи он.

Да ли се може говорити о непоштеној пословној пракси према Закону о заштити корисника финансијских услуга?

„То је сада на НБС да процени да ли су одреднице тог закона прекршене, али ја бих се изненадио да се то деси“, каже Радосављевић.

У Немачкој јефтиније

Иако живимо макар номинално у истом систему, пракса показује да постоје велике разлике када се упореди Србија са остатком Европе, пре свега Западне. Тамо су накнаде стандардизоване и корисници финансијских услуга не морају да размишљају о томе колико ће креативни бити у банци када су у питању накнаде.

Иван Минић, који дуже од 10 године живи и ради у Берлину каже да је до сада променио две банке, Commerzbank i DKB.

„У банци у којој имам рачун су увели месечну накнаду прошле године, дотле је све било бесплатно. Сада плаћам 4,90 евра и у то су урачунате све активности на рачуну“, наводи он.

Како каже, наплаћивања транскација нема, нити овдашњих „изума“ попут казни за уношење погрешног пин кода или накнаде за проверу стања.

Тако грађани Србије долазе у ситуацију да плаћају више него у Немачкој где је стандард далеко виши. Проблем је шири од банкарског сектора и протеже се на судство које је, не једном подржавало неке необичне банкарске праксе.

„Кад у земљи функционише правни систем онда нема потребе да се централна банка претерано меша. Банкама не би падало на памет да раде то што раде, јер би ризиковале велики број спорова које би морали да плате. Овако банке знају да судство не ради како треба свој посао, односно индиректно потпомажу незаконит рад банака, НБС ћути, остаје брисани простор да банке раде шта желе“, сматра Гавриловић.

Према Радосављевићу кључни проблем је непостојање стварне конкуренције и институција које ту конкуренцији штите, пре свега НБС.

„У Грчкој, на пример, у Солуну, наћи ћете неколико бензинских станица које имају различите цене деривата. Различита цена резултат је тржиштних услова и конкуренције. Код нас су све цене увек исте или ређе скоро исте, јер стварне конкуренције и нема. Конкуренција, када је права, доводи до ниже цене и бољих услуга. Слично је и у финансијском сектору, тако да у било коју банку да одете, ситуација вам је иста. Услуга углавном просечна и скупа“, истиче он.

Сва поскупљења банкарских услуга на једном месту: Шта ћемо плаћати више и зашто

 

Постави одговор

Please enter your comment!
Please enter your name here