Кад би неко пре десетак година поменуо изградњу нуклеарке то је више личило на псовку него на озбиљан инестициони план, али се све брзо променило.
Глобална енергетска криза и могућа неизвесност коју она неминовно носи, рекордне цене стује и гаса на светским берзама, поремећаји у ланцима снабдевања и општа несигурност, поново је актуелизовала размишљање о изградње атомске електране. Такође, има много истраживања која кажу и да је атомска енергија еколошки најмање штетна, али је то ипак мање веродостојно јер радијација је ипак радијација, а складиштење нуклеарног отпада, ма колико га има, велики проблем и потенцијална опасност. Међутим, економски бенефити су јасни и мерљиви. Од обезебеђања довољно струје до сигурности у снабдевање јер на сунце и ветар, ипак, не може се рачунати увек и сто посто.
Раст потрошње енергије саставни је део општег економског успона и отуда, како јасно уочавају и званичници и стручњаци, неизбежна је потрага за новим дугорочнијим и еколошки одговорнијим решењима. Коришћење А-енергије у мирнодопске сврхе се, поред изузетно високих почетних трошкова, показало у крајњем као вишеструко корисно.
Према програму обелодањеном 1986. године, у плану су биле четири нуклеарке које је требало изградити до краја 20. века, а до 2025. СФРЈ је требало да добије 23 А-централе
Ту је и политичка димензија. Историја и пракса нас уче да су државе с нуклеаркама мање изложене политичким притисцима великих сила.
Употреба фосилних горива, уз масовно уништавање шума, несумњиво је један од разлога глобалног отопљења, што даље доводи до низа опасних последица. Током ванредног састанка Савета министра енергетике ЕУ, 26. октобра ове године, такође је наглашено да ће обновљиви извори и неклеарна енергија допринети енергетској независности и зеленим и климатским циљевима ЕУ.
Према расположивим подацима, тренутно су широм света активне 443 нуклеарне електране, при том је познато да су у току припреме за градњу приближно још стотину објеката те врсте.
У непосредном окружењу Србије постоји низ нуклеарних електрана, у земљама попут Румуније, Мађарске и Бугарске. Негдашња Југославија је у Словенији, недалеко од границе Хрватске, такође имала електрану „Кршко” која је активна и данас.У Југославији је 1989. донета забрана даље градње објеката ове врсте, што је, поред других, имало за последицу занемаривање школовања стручњака.
Одбор за енергетику САНУ проследио је, међутим, Влади Србије тумачење актуелне енергетске ситуације у којем се, поред наглашавања такозваних одрживих енергетских извора, помиње и да коришћње нуклеане енергије не би ваљало одбацивати априори, те да постоје аргументи у прилог њеног коришћења.
Некадашња Југославија је још 1954. имала нуклеарни програм, а Јосип Броз Тито је са Вилијем Брантом на Брионима 1971. договорио изградњу нуклеарних централа у Југославији, а две године потом кренула је изградња електране „Кршко” у Словенији.
У бишој СФРЈ 1986. године био је расписан и јавни конкурс за изградњу нуклеарних електрана. Међутим, највећим делом због трагедије у Чернобилу, те кампање која је уследила у медијима, Скупштина СФРЈ је 1989. донела Закон о забрани изградње нуклеарки.
На нашим вратима
Границама Србије најближа је нуклеарна електрана „Козлодуј” у Бугарској, а у току су и радови на електрани „Белене”, код ових комшија.
Ту су и „Кршко” у Словенији, „Черне воде” у Румунији и „Пакш„ у Мађарској. Ту је и, нешто даље, електрана „Јасловске Бохуњице” у Словачкој.
Све то, неминовно, намеће питање колико смо ми угрожени са и без домаће нуклеарке. Због близине нуклеарки у Бугарској и Словенији, у случају акцидента у њима, радиоактивно зрачење стигло би у Србију за 15 минута.
Према програму обелодањеном 1986. године, у плану су биле четири нуклеарке које је требало изградити до краја 20. века, а до 2025. СФРЈ је требало да добије 23 А-централе, од којих четири у Даљу, затим Виру, код Костолца, а локације су биле и Младеново и Бачка Паланка.
Према неким информацијама, водила се политичка дебата и око тога ко ће градити и финасирати нуклеарке. Према неким подацима, електране у Словенији и Хрватској биле би у зони утицала Западних сила, а оне у Србији, Македонији и Црној Гори Совјетског Савеза.
Међутим, све је то Чернобил покварио, уследила је велика кампања у медијима, која је довела до мораторијума.
Да ли ће Србија добити нуклераку на Дунаву или Сави остаје да видимо, а оно што је важно свакако је и цена. Према садашњим проценама, нуклеарка би Србију коштала око пет милијарди евра.
