Umesto farmera stvorili nadničare

Sela su prazna i zbog tranzicijskih grešaka sa početka veka

2901
Foto: Canva

O poljoprivredi se kod nas decenijama priča kao velikoj šansi, a u Vojvodini je to sasvim prirodno, jer plodna zemlja stvarno dosta daje, ali može još više.


To kažu i stručnjaci, ali dodaju da se najveći profit ostvaruje u intezivnoj proizvodnji. Za takvu proizvodnju pored savremene agrotehnike treba i dosta radne snage, najčešće berača voća, traktorista, radnika na farmama krava muzara, krmača, tovnih svinja, čobana.

I dok preradni kapaciteti u poljoprivredi uglavnom zahtevaju stalnu radnu snagu na njivama se traže sezonci. Često se u medijima pojavljuju natpisi kako, navodno niko neće da bere maline, jagode, jabuke, a dnevno može da se zaradi od 2.000 do 4.000 dinara.

Berača ima koliko ima, a da li oni koji sve kritikuju, pa tvrde kako je narod lenj i neće da radi, mogu jedan ceo dan da beru jagode? Ako izdrže svaka im čast, ali je sigurno da većina sutra neće doći. Tim poslom mogu da se bave samo oni koji su to radili ranije, koji imaju takvu vrstu kondicije i tehnike i koji su, prvensveno, zdravi i primorani.

Nedostatak radne snage leži i u ekonomskim migracijama mladih. Odlaze u velike gradove gde su veće plate i u inostranstvo. Zašto da bere voće i čisti štale, muze krave kod gazda u Srbiji kada u Nemačkoj, Italiji i može za isti posao da zaradi 3 do 4 puta više.

Do pre deceniju ili dve kao sezonci su radili i penzioneri, a koji su u mladosti naučili da rade na njivama. Njih je manje jer su ili pomrli ili se razboleli. Nema u Palanci ni trgovaca, pica majstora, vozača, magacionera, konobara, kuvara, keramičara, tesara, metalskih radnika, a sve to se vidi po oglasima za posao, ceduljicama u izlozima, papirima okačenima po drveću.

Priča o nadničarima u Bačkoj nije nova. Nekada su ih gazde nazivale birošima, gradili im kućice, nicale su naseobine koje su se kasnije nazivale telepima ili majurima. Neki od nadničara radio je kod gazde dokle god ima posla, a neki po potrebi, „visili na čiviluku“, rade dan-dva, pa tri gladuju.

Sećam se vremena kada je u bivšoj državi i u poljoprivredi vladala dogovorna ekonomija, administracija je određivala cene, količine za otkup i drugo. I tada su poljoprivrednici gunđali, a gotovo da ne pamtim da je neko od njih bio zadovoljan državnom cenom hrane. Kukali su kada malo rodi, kada puno rodi. Traženo je da za poljoprivredu važe zakoni ponude i tražnje. To su i dobili.

Svaka ozbiljna država brine i štiti sopstvenu proizvodnju hrane, a Srbija se do sada pokazala kao valjan domaćin, jer i u kriznim vremenima pandemije, poremećaja u proizvodnji hrane u svetu i rastu cena, hrane je bilo dovoljno. Stari, a posebno novi poljoprivrednici, ako žele da budu konkurentni (da ne ispadne da je cena hrane u Nemačkoj niža ili ista kao u Srbiji uz 3-4 puta veće plate) ne smeju da kukaju samo na državu kada odobri uvoz nekih namirnica.

Kada nema konkurencije rastu cene, pa kajmak skidaju i nakupci i trgovci, a ceh plaćaju, uglavnom industrijski radnici, penzioneri i oni koji najčešće rade za minimalac. Na palanačkoj pijaci do neki dan kilogram paradajza (sredina jula kada ga ima i u baštama) kretala se oko 200 dinara, baš kao i kilogram višanja, trešanja, kajsija, bresaka, kupusa 100 dinara. Zašto je ovo bitno – u vreme pandemije lekari stalno apeluju, savetuju da se jede što više hrane u kojoj ima vitamina i minerala, a to je sezonsko voće i povrće. Koliko novca treba za četvoročlanu porodicu sa prosečnom platom od oko 40.000 dinara da bi dnevno pojeli kilogram voća i povrća.

Čuo sam, u palanačkoj pijaci, kako žena pored tezge gunđa na cenu od 200 dinara za kilogram višanja, a prodavac kaže da je nabavna 100 dinara. Na TV vidim i čujem da u Srbiji proizvođači višanja kažu da im otkupljivači plaćaju 30 dinara za kilogram!

Pre par godina pričao mi jedan poznat proizvođač paprike u Despotovu, da se ova
proizvodnja, uz bunar na njivi, navodnjavanje i puno živog rada isplati jedino ako imaš kamiončić i sam plasiraš svoj proizvod na pijaci ili u nekom marketu. Početkom tekuće nedelje cene voća i povrća beleže blagi pad, a bilo je i vreme. Tako su kajsije i breskve, paradajz koštali 150-180 dinara. Ispred pijace, ispod platana, parkirano kamionče, dvotonče, a oko njega gužva. Prodaju ljudi kajsije na gajbe za 120 dinara kilogram. Žene prebiraju, jer ima i prezrelih, poneka i trula, malo su sitnije, ali može za pekmez. Prodavci odobravaju prebiranje, jer sve što ostane završiće u rakiji. Kasnije se čuje da kajsije u jednom voćnjaku blizu Grocke prodaju po 30 dinara za kilogram kao robu za rakiju.

Priča o poljoprivredi, a i to je svojevrsni paradoks, kao da ima sve manje veze sa selom i seljanima. To je razumljivo ako se zna da najveći vlasnici oranica, odnosno veleposednici, ne žive u selu, ni u palankama, već u velikim gradovima kod nas i u svetu, ili vreme provode na egzotičnim destinacijama. Čak i u vreme žetve i setve i ne moraju na njivi čekati kombajn ili sejačicu, jer putem najmodernije tehnologije, i poslovođa, mogu da
komanduju iz nekog tropiko bazena.

Danas samo u Vojvodini ima nekoliko veleposednika, tajkuna, nastalih tokom tranzicije, koji pojedinačno imaju više zemlje nego što su svojevremeno Dunđerci mogli i da zamisle. Novoj vlasteli, očigledno ne trebaju stalni radnici već oni na izvolte. Goleme mašine sele od sela do sela gde u atarima za par dana završe posao koji imaju. Potom mašine u garaže, a radnici „kud koji mili moj“.

 

Interesantno je da tako žele da se ponašaju i pojedinci koji počinju biznis, uzimaju zemlju u zakup, što od nestalih malih i srednjih ratara, što od države. I njima dobro ide, pa kao novopečene gazde, valjda se prave važni, moderno kažu kako niko neće da radi, a oni se ubiše od posla. Nije im valjda država kriva i dužna da obezbedi nadničare za male pare. Da, neće neko da radi za bednu nadnicu. Oni koji zasade hektar, dva, pet, deset hekatara voća, na primer, potroše par desetina ili 100.000 evra, dobiju, eventualno podsticaj, subvencije zaboravljaju da prilikom planiranja investicije moraju da planiraju i ljudske resurse, odnosno radnu snagu.

Nije više dovoljno posaditi ili posejati. Moraš raditi ti i tvoja porodica i jedino vam je to sigurno. Sve drugo je lutrija. Ta lutrija je ozbiljno uzdrmala proizvođače jabuka koji su izvozili u Rusiju. Stručnjaci kažu da je taj posao bio isplativ pet godina, a onda zbog nekoliko stvari koje su zanemarene Moldavija je uzela deo Ruskog tržišta. Takođe, Rusija se okrenula sosptvenoj proizvodnji jabuka (barem zemlje imaju koliko im duša želi). Pre dve godine proizveli su 1,13 miliona tona jabuka i smanjili uvoz za 8 odsto, a za dve godine očekuje se pun rod novih zasada i verovatno će našim proizvođačima biti još teže.

Ima i onih koji smatraju da je svojevremeno DOS-ova vlast upropastila domaću, posebno u Vojvodini, poljoprivredu i to tranzicijom, odnosno privatizacijom na brzinu. Na brzinu se zemlja prodavala, a veliki kompleksi kupovali po bagatelnoj ceni. Sada se mnogi češkaju po glavi, a drugi zadovoljno trljaju ruke. Vojislav Koštunca je, svojevremeno, u svom izbornom programu zastupao koncept razvoja poljoprivrede po uzoru na Dansku. To je država koja je pre dve godine imali 5,8 miliona stanovnika, a veliki je svetski izvoznik hrane.

Samo u Kinu godišnje izvozi svinjskog meso u vrednosti od milijardu dolara. Kada je afrička kuga desetkovala fond svinja u Kini ona je ove godine uvezla krmače iz Danske i ubrzano obnavlja proizvodnju svinjskog mesa. Danci imaju 35.000 farmi, proizvedu godišnje 28 miliona utovljenih svinja, a godišnja potrošnja svinjskog mesa je 50 kilograma po stanovniku, te su prinuđeni da 60 odsto proizvodnje izvoze.

 

Za Srbiju je bio moguć danski koncept farmerstva, a kod njih su kooperative nastale jošu 14. veku. Mi sada ponovo formiramo zadruge po selima mada smo imali kooperacije, pa ih „pametni“ pogasili. Toliko o pameti. U toj državi Danskoj, očito nema trulog. Porodice mogu dobiti do 50 hektara zemlje u zavisnosti od proizvodnje. Zemlja se daje na dugogodišnje korišćenje uz pravila. Neka na svakoj od 35.000 farmi radi četvoročlana porodica to je 140.000 dobro plaćenih radnika. To smo mogli i mi da Koštunica i njegova svita, kada su došli na vlast, nisu krenuli „lakšim putem“. Odustalo se od farmerstva i većina zemlje prodata je jeftino po hektaru tajkunima. Pare je neko u nešto šćerdao i onda ionako teška priča o praznim selima i demografskoj katastrofi izgleda još teže rešiva.

Sadašnja vlast pokušava da otkupom praznih kuća po selima povrati selo. To nije dovoljno. Šta će neko u selu ako nema posao, ako nema zemlje. Samo od baštice i par koza, ovaca, kokošaka i svinja ne može da se prosperitetnije živi. Teška je ovo mozgalica i za mlađe i starije i pametnije, a oni koji su jednom bili vlast, pa hoće opet, samo su pokazali kako se prodaje zemlja i bogate tajkuni, a nesuđeni farmeri pretvaraju u nadničare.

1 KOMENTAR

  1. Kostunica je za sve kriv…toliko bolesnih politicara, novinara, i ostalih ali Kostunica je kriv i za kriminal i za mafiju, drogu…kriv je i za poplave u Evropi…blago vama

POSTAVI ODGOVOR

Please enter your comment!
Please enter your name here