Железничка станица у Гајдобри налази се са леве стране одмах по уласку у село из правца Силбаша. Запуштена је као и готово све станице у Војводини које сам имао прилике да обиђем.
Поред станице затичем човека испред камиона, каже да ради на откупу малина али “мало људи долази, недеља је а у центру села се организује Раштанијада”. Чекаоница је запуштена али бар у функцији за разлику од оних у суседним селима Маглић, Гложан и Ратково.
Гајдобра је село контраста – на удаљености од свега неколико стотина метара налази се савршено очувана велика швапска кућа, преко пута Железничке станице; огромна напуштена зграда неког магацина на улазу у село; напуштени и графитима навијача “Партизана” ишарани половни комплекс продавница у центру села; контејнер са поруком која је вероватно навијачког а не шовинистичког карактера (“Цигани, послужите се!”) а ипак непријатна и непримерена…
Према попису из 2011. у селу је живело 2578 становника.
У једном свом чланку под називом “Топономастика Војводине”, који је публикован 1951. творац првог етимолошког речника у нас, реномирани јужнословенски лингвиста, Петар Скок, осврнуо се и на топоним “Гајдобра”. Пишући о сложеницама чији су саставни делови придев и именица, аутор из тог корпуса искључује топоним Гајдобра. Из простог разлога што придеви у именима насеља оваквог типа у српскохрватском језику стоје испред именице. То би могло да се повеже са мађарским називом места – Сзéплигет, што у преводу значи Леп гај, леп предео. Скок констатује да је у случају овог топонима дошло до удруживања два месна имена, што је врло ретка појава у топономастици.
Антон Шефер, подунавски Немац из Гајдобре, у првом поглављу своје монографије о Гајдобри, износи претпоставке о пореклу имена места. Шефер је мишљења да је овај топоним могао настати спајањем два месна имена која су у атару могла постојати пре Мохачке битке и то поседа приора из реда Премонстрата званог Гајдел и места Добра које је настало у близини или је српски превод имена Ерде Добра, јер је пре поменуте битке, породица Добра поседовала више имања у Бачкој жупанији, која су носила као ближу одредницу допунско име Бан-Добра, Киш-Добра, Еђхаз-Добра и Ерде-Добра.
Римокатоличка црква Светог Мартина Турског у Невесињској улици центру села запуштена је и ишарана графитима али у бољем стању од оних у Обровцу, Товаришеву или Дероњама… Испред цркве налази се велики споменик Светом Тројству.
Жупа је утемељена 1765. и од тада се воде матичне књиге. На рубном делу села, поред чибског (челаревског) пута, изграђена је прва, скромна црквица. Ту су службе обављане од 1767. до 1788. када је изграђена данашња црква у центру насеља и посвећена је као прва, Светом Мартину Турском. Освештана је 1791. Први свештеник у селу, коме је Гајдобра била једина жупа, био је Михаел Виланд.
Гајдобра је била насељена Немцима током Терезијанске колонизације која је најмасовније размере имала од почетка двадесетих до краја седамдесетих година. За то време су се на трону сменила три владара: Карло ВИ, Марија Терезија и Јосиф ИИ, тако се у традицији усталила уобичајена подела на каролинску, терезијанску и јозефинску колонизацију.
Насељеници су долазили из свих крајева Немачке, углавном из Лотарингије, Фалачке и Трира, али и из Швапске (Баден Виртемберг). Путовали су Дунавом у лађама плитког газа, сличним скелама, на чијој палуби су се налазиле две дрвене колибе. Лађе оваквог типа називане су Улмским кутијама, вероватно због тога што је Улм, поред Регензбурга био једно од главних дунавских чворишта. На овакве лађе, које су биле гломазне, могло је да се укрца између 20 и 150, па чак и 400 душа. Оне су најчешће грађене за једнократну употребу, јер су се по доласку на одредиште обично расклапане и коришћене као грађа за кућу. Путовали су реком докле год је то било могуће, даље су настављали пешице или колима до крајњег одредишта. Новопридошле колонисте је осим куге и колере, косила и маларија. Тако су у предању Подунавских Шваба, њихове тегобе у време насељавања, најсажетије су описане у изреци која гласи: „Тот, Нот, Брот” – “Први нађоше смрт, други јаде, а трећи хлеб”.
У центру села дешавала се Раштанијада, такмичење у прављењу “раштана”, традиционалног јела у Црној Гори и Херцеговини. На спортским теренима је владала права вашарска атмосфера са све народном певачицом док је група старијих мештана из удружења “Традиција” у маниру праве херцеговачке господе обедовала у дворишту Дома културе, седећи за трпезаријским столом на дрвеним столицама. Испред су изложили и традиционалне предмете везане за живот колониста из Херцеговине. На неколико паноа у дворишту Дома културе представљени су неки елементи традиције народа досељеног на овај простор.
Од децембра 1945. до априла 1946, у Гајдобру је досељено 517 породица. Највише досељених било је из Херцеговине: Невесиње (122 породице), Мостар (89), Љубиње (83), Столац (79), Билећа (43), Требиње (2), Гацко (2) и Чапљина (1). Из Босанске Крајине је досељено 56 породица, највише из Босанске Крупе (21). У групи македонских колониста налазили су се предратни насељеници из Босне и Херцеговине у Македонији, који су остали без поседа на основу Закона о ревизији и насељени у Гајдобру у оквиру босанско-херцеговачке квоте. На крају, 21 насељеничка породица доспела породица доспела је у Гајдобру из разних крајева Србије, Хрватске, Црне Горе и Словеније.
Досељено становништво у Гајдобри углавном се груписало према родном крају из кога је дошло. Пет највећих улица насељено је до краја 1945. Аграрна реформа је омогућила поделу земљишта беземљашима, сиротињи и савезним колонистима. У Гајдобри је свака колонистичка породица са 1–8 чланова добила по пет хектара земље. Официри ЈНА су добијали још по пола хектара. Тиме су обезбеђене две основне потребе досељеника: исхрана и становање. Због тешкоћа са аклиматизацијом (лесна прашина и лоша пијаћа вода), али и из других разлога, било је породица које су се вратиле у стари крај. Неке од тих породица се касније поново досељавају у Гајдобру. Првих година по завршетку Другог светског рата и досељавања у Гајдобру, број рођених је био изразито велики. Тако је 1947. рођено 175 деце, “бејбибумера” што представља максимум у историји Гајдобре.
На излазу из села према Новој Гајдобри и Бачкој Паланци налази се православна црква. На дан Светих апостола Петра и Павла 12. јула 1990. освештано је земљиште и крст, на којем ће касније бити изграђен православни храм. Храм је изграђен у модерном српско-византијском стилу. Поред храма, у оквиру црквене порте налазе се парохијски дом, где живи свештенослужитељ са породицом, као и Светосавски дом који је у изградњи. Радови на овом здању отпочели су 2019. Као део Светосавског дома, биће изграђен параклис посвећен Светим новомученицима Пребиловачким и доњохерцеговачким. У наредним годинама, храм би требало да буде фрескописан.
Настављам ка Новој Гајдобри и на самом уласку у село наилазим на гробље. Немачко гробље са леве стране представља гомилу надгробних споменика од којих су неки оборени а неки како крхотине вире из земље, крстови при врху сваког су – сломљени. Међутим, за похвалу је што је гробље после дужег времена покошено и више се не налази зарасло у жбуње и растиње.
Ту одмах поред гробља, сакривен међу високим дрвећем налази се споменик “Пет прстију”. На табли испод пише: “Било је и таквих година кад се овуда, као што ти данас идеш својим путем – одлазило у историју! Милан Зечевић (22), Шипош Иштван (21), Данијел Ширка (23), Слободан Гајић (22) и Радица Станисављев (22), Скојевци, борци Револуције у организованом бегу из мађарско-фашистичке тамнице надомак партизанског одреда храбро гину септембра 1944.”
Споменик су на месту погибије петорице Скојеваца (три Србина, једног Мађара и једног Словака) 1975. подигли грађани општина Бачка Паланка, Бачки Петровац и Нови Сад.
Касније ми је, док сам се освежавао као једини гост у кафићу се центру Нове Гајдобре, конобарица рекла да је један од страдалих, Словак Данијел Ширка, брат њеног деде.
У центру села неколико мурала: Јован Дучић са реченицом “Кад би младост имала филозофију старца не би било на свету ниједног сунчаног дана!” Одмах поред је мурал са ликом Гаврила Принципа и поруком: “Твоја часна борба – наша вечна слобода!”. До њега је мурал са ликом генерала Младића – без икакве поруке.
У близини, у дворишту једне куће се налази и Храм Св. Василија Острошког који је изграђен у српско-византијском стилу.
На месту данашње Нове Гајдобре у списима из 1327. помиње се село Керекић. Следећи помен места је 1512. у време Отоманске власти у Бачкој када се ту налазе два села – Керекић и Метковић, оба насељена етничким Србима.
