Zorana Radaković (21) pisac poezije iz Bačke Palanke svoju sreću, kao i mnogi naši sugrađani, probala je da pronađe na Malti. Međutim kada vam novac nije motiv, kao što je njen slučaj i kada vas vodi samo čisto srce puno ljubavi, život vam priredi bitku koju mnogo stariji i iskusniji od Zorane ne bi dobili sa samo jednim oružjem – osmehom.
I kako samo pravi pesnici počinju, tako je i Zoka, kako je svi najčešće zovu, počela svoju priču za BaP vesti.
„Jedne prohladne septembarske večeri ostala sam (lirički, ne bukvalno) bez oca, bez doma, bez porodice. Spakovana sam na hitnu pomoć jer sam bila jako bolesna i par dana kasnije vukla tu istu bolest, koja me je probadala. Nesuglasice mojih roditelja dovele su do toga da moje stvari završe kod drugarice. Primljena sam u sobičak svog dečka, koji je u međuvremenu otišao na Maltu. Dobila sam topliji dom, pozitivnu porodicu, a ubrzo i posao.
Zorana kaže da su joj velika podrška u tim teškim trenucima bile Nina i Gordana, sestra i majka njenog dečka.
„Njegova majka mi je nosila čaj u krevet, kada sam imala temperaturu 41 stepen i kada su me moji roditelji zvali da idem na sud i otimali se na čiju ću stranu da stanem. Ko govori istinu, a ko laže. Da se borim za delić stana u kom ne želim da budem. Da budem deo porodice koje ne želim, da poštujem pravila nekoga ko nije moj“, – nastavila je Zorana
„I onda sam konačno kupila karte i otišla!“
Rad u čarapari je bio težak, kaže ona, ali joj je nadu davao ponovni susret sa dečkom, tako da je sva bol koju je osećala bila prevaziđena.
„Moj dečko je odlagao moj dolazak, tako da sam sama pronašla devojku koja je išla na Maltu i zajedno sa njom dospela na novo pristanište. On nije verovao na šta sam spremna sve dok me nije ugledao na aerodromu“.
Bilo je dana kada smo jeli samo „makarone sa makaronama“
Živeti i raditi na Malti nije nimalo lako. Kirije su preskupe, hrana i troškovi života takođe, pa kad sve to obezbedite, ne ostaje vam puno, nekad čak ni za osnovno.
„Živeli smo sa raznim ljudima, borili se sa karakterom i ćudima njihovim, ali smo uvek nekako pobeđivali. Bilo je dana kada nismo imali cigara, pa smo ranije legali u krevet ili pozajmljivali od kolega sa posla pa delili. Bilo je dana kada smo jeli samo „makarone sa makaronama“. Kada smo sudove prali u tuš kabini, a veš na ruke, kada smo ulazili u kupatilo kroz prozor, jer brava nije radila. Kada smo čekali na majstora po mesec dana i kada smo morali da se selimo iz stana u stan. Bilo je dana kada smo imali samo onu toplinu među nama, dok i to nije prestalo“, nastavila nam je svoju priču Zorana.
Od svog dečka je otišla onog dana kada je, kako kaže, postao opsednut novcem. Zorana radi kao domaćica u Ramla Bay Resort-u i baš tada kad je odlučila da ode, od koleginice sa posla je saznala da jednoj devojci treba cimerka.
„Prošlo je sve i stala sam na svoje noge!“
„Ponovo je počeo novi život. Novo društvo, skromno, ali pravo. Opet je počela borba sa miševima, bubašvabama, preskupom kirijom i gladovanjem. Radilo se po ceo dan i nisu se mogle priuštiti luksuzne stvari. Ali i to je prošlo… i stala sam na svoje noge. Onda sam priuštila majci da dodje na odmor i obeležile smo taj period zajedničkom prvom tetovažom“.
Zorana kaže da, iako je imala nesuglasice sa roditeljima, krv nije voda i da je na nama da budemo uz naše roditelje jer su oni godinama bili uz nas.
„Malta je moja lekcija o životu, o porodici, prijateljima i tome kako treba da cenimo sebe“.
Zoka na Maltu nije otišla zbog novca. Otišla je da pronađe sebe što dalje od problema koje je imala ovde. Iako je ponekad bilo jako teško, sada je srećna jer ima pristojan krov nad glavom, a što je još važnije, volju za novim i većim ciljevima.
Pogledaj: Iz Bačke Palanke u zemlji kengura i koala
„Nekad u noći urežem ključevima u zid po koji stih da će dan za danom biti bolje, da će cilj biti viši, a sreća jedino sredstvo za uspeh. Upoznavala sam ljude koji su imali mnogo teža iskustva i shvatila da moja situacija nije najgora, ali isto tako i da sam ponosna na sebe kako sam uspela psihički da se stabilizujem“.
Pogledaj: Lekar iz Bačke Palanke: kako je raditi u najbogatijoj zemlji sveta
„Neki ljudi, pogotovo mladi nemaju novca ni za hleb, a mi smo u našim godinama uspeli da obezbedimo sebi krov nad glavom, mir i sedenje pored mora onda kada nam ne preostaje nista drugo osim nas samih i nostalgije koju talasi nose daleko, a plima vraća nove početke“.
