Јован Поповић, наш истакнути историчар, напомиње да су се за време турске владавине на овим просторима на територији данашњих Пивница налазила два српска насеља и то Пивница и Сантовац.
Пре тога на простору данашњих Пивница су се налазила насеља са српским становништвом (Гола Добра, Радојевић, Сантовац). После Велике сеобе Срба 1690, постојеће српско становништво које је живело у Пивницама, односно на територији данашњих Пивница, је увећано насељавањем избеглих Срба са Косова, Метохије, северне Македоније, северне Црне Горе и Рашке области. За време и после Ракоцијевог устанка у Пивнице се досељавају и српске породице из околине Печуја и северне Барање. Сматра се да се Великом сеобом Срба 1690. доселио значајан број Срба у већ постојећа српска насеља Пивница и Сантовац. Први сачувани печат Пивница је из 1728. са текстом на латинском језику (писало је лат. Сиг.Паги.Пивницса).
Године 1768. израђена је коморска мапа на којој се види да се, између насеља Парабућ и насеља Деспотсентиван, налази насеље Сантовац, које његови становници називају Пивница. Године 1780. се помиње глад проузрокована лошим пољопривредним приносима те је одлуком донетом 8. маја 1780. у Баји и становницима Пивница упућена помоћ у пшеници и јечму коју су они морали касније вратити. Већ 1786. управник српских народних школа у Сомбору Аврам Мразовић је затражио помоћ и за школу у Пивницама која је била у лошем стању проузрокованим утицајем високих подземних вода. Пивнице су 1787-1789. услед рата са Турском изгубиле значајан број становника (пресељење у друга места). Физичким спајањем дела села у ком су живели Срби и дела села у којем су живели Словаци, Срби су преузели назив Пивнице, а Словаци су задржали назив Пивница. Мађарски назив за Пивнице је касније био Пинзед, а немачки назив Бибенитз. Почетком 18. века је то село са изразитом српском већином и тако је остало све до друге половине 19. века.
У Пивницама је 1811. било 218 српских и 157 словачких домова и тада је у Пивницама живело 1.649 Срба и 1.222 Словака као и 127 Јевреја.
У селу је 1847. живело 2.250 Срба, а након Револуције 1848/49. тај број опада и 1867. било их је 1.706. Претпоставка да је велик број Срба настрадао од стране Мађара у борбама у околини Србобрана (тадашњег Сентомаша), Сремских Карловаца и јужној Бачкој или је пак током ратних дејстава и у годинама после њих помрло од разних болести проузрокованих ратним дешавањима док се највећи број иселио у друге области Бачке и Срема услед немаштине као последице рата. У рату 1848-1849 забележено јунаштво браће Панић који су голоруки онеспособили мађарске топове и својим делом у знатној мери утицали на заустављање мађарске офанзиве из правца Петроварадина ка Сремским Карловцима у тренутку када се у Сремским Карловцима одржавала чувена Мајска скупштина.
У истом периоду (1847) у Пивницама је живело и 1.829 Словака, 378 Немаца, 94 Јевреја, 87 Мађара и 21 припадника других националности. Већ 1869. је у Пивницама живело 2.202 Словака, 1.706 Срба, 347 Немаца, 83 Јевреја, 83 Мађара. У Пивницама је 1880. било 2.331 Словака, 1504 Срба, 393 Немаца, 100 Мађара, 97 Јевреја, 15 Рома и 28 осталих.
Сто година касније, према резултатима пописа из 2011. у Пивницама живи 3.337 становника и то Срба 586, Словака 2.523, Рома 146 и осталих 82. Вероватно би број становника био знатно мањи да се у протеклих неколико година у Пивнице није доселио већи број Рома из околних насеља као и из иностранства (у питању су Роми који су депортовани из земаља чланица ЕУ).
Крајем 18. века се тачније 1790. године у село се насељавају Словаци (на основу дозволе издате 30.06.1790. од стране Угарске краљевске коморе). Из неколико села са територије данашње Мађарске и то из околине Веспрема (из места Шерне и Шура) и из околине Секешфехервароша (из места Тардаша, Барачке, Велега и Ђурова) се у Пивнице доселило 450 Словака . У та места су се пивнички Словаци доселили у првој половини 18. века са територије данашње Словачке и то из околине Мијаве, Модре, Врбове и Старе Туре. Касније се у Пивнице досељава и неколико словачких породица из Нађлака (Румунија). Постоје подаци који говоре о местима из којих потичу поједине породице пивничких Словака. Са територије данашње Мијаве потичу породице Дургела, Валихора, Динга, Валашек, Беднар, Хрнчиар. Из села Соботишта потиче породица Кубињец, из Хлбокехо породица Чобрда, из Лублина породица Славик, из Модре породица Кључик, из Сарваша породица Кмећко, из Велега породица Имрек… Неке породице које су се доселиле у Пивнице нису биле словачког порекла, но временом су се асимилирале и пословачиле. Породице Тир, Шлемендер, Лајхт, Мађар, Крајшер, Шагат, Винковић, Грајзингер и др. су биле немачког, мађарског или пак буњевачког порекла.
Продужујем даље до центра села где се налази Храм Успења Пресвете Богородице који је подигнут је у периоду од 1740—1746. после пресељења Срба са старе локације Пивница која се налазила у делу атара који се данас зове Српски Виногради. Сеоба Срба на нову локацију је проузрокована епидемијом куге. Први случајеви куге су се у Пивницама појавили у августу 1738. и епидемија је трајала све до јануара 1739. када је забележен последњи случај преминућа од куге. Сама епидемија је умногоме уназадила тадашње Пивнице у економском погледу јер су се тадашњи становници Пивница који су преживели епидемију морали преселити на нову, данашњу локацију насеља. Број преминулих није познат, но после самог пресељења је знатно смањен број становника Пивница. Нови храм је освећен 1754. од стране епископа Висариона Павловића. Поред храма тада је освећена вероисповедна школа. Стари храм који се налазио на старој локацији је временом порушен а део богослужбених књига и икона је пренет у нови храм (претпоставка да је стари храм подигнут пре 1715. јер се те године у попису становништва Пивница спомиње црквењак Живан Дугачки).
„Плавим крстом” против алкохолизма
Посебно ми је била занимљива прича о удружењу „Плави крст” које је у Пивницама и још неким словачким селима у Војводини деловало пре 60 година а циљ му је био – борба против алкохолизма код мушкараца. Удружење чија је централа у Словачкој је проширило своје деловање и на Немачку а касније и Југосалвију. Наиме, алкохол се сматрао знаком „мужевности” и веровало се да ракија, вино и пиво „дају снагу” кад се иде на њиву на рад. Наравно, то је проузрочило много проблема у заједници, породично насиље, разводе… Овај проблем је полако нестајао да би осамдесетих био готово потпуно маргинализован, а онда је деведесетих након гашења великих комбината и останка без посла више стотина становника Пивница, углавном мушкараца, поново постао актуелан.
На основу стилских анализа — композиционих аналогија, цртачких вредности, колористичког израза и сликарско — технолошког поступка, може се тврдити да су три иконе са сокла иконостаса српске цркве у Пивницама, дела сликара Арсе Теодоровића. То су иконе: „Сусрет Марије и Јелисавете”, „Христос и Самарјанка” и „Усековање главе светог Јована Крститеља”. Храм Успења Пресвете Богородице у Пивницама са иконостасом стављен је под заштиту закона и категорисан је као непокретно културно добро од великог значаја.
Преко пута православне цркве је канцеларија Месне заједнице у Пивницама и док фотографишем споменик борцима НОБ и жртавама фашистичког терора на бициклу стиже Ана Часар, председница Месне заједнице. Ових дана је упис у бирачки списак Рома за изборе за Национални савет, па имају пуне руке посла. Препушта ме Власти Шустер-Червени, секретарки Месне заједнице која ми уз кафу прича о томе како се данас живи у селу. Каже да је доста Словака после 2000. отишло за Словачку, неки су се за време пандемије и вратили. Њен син који је студирао у Словачкој вратио се и сада ради као наставник у основној школи у Пивницама. Срби најчешће одлазе да живе у већа места – општинско седиште Бачку Паланку или Нови Сад.
