Тито је Карађорђево користио као ловиште, али и место за дипломатске договоре, а политичари са Балкана преузели су овај манир.
У корену спречена револуција у Хрватској, разговор о подели Босне и завера о збацивању Анте Марковића, последњег премијера СФР Југославије – то је само део политичког и дипломатског салда државне и војне резиденције Карађорђево, сакривене у војвођанским шумарцима.
Мало је вила у историји Балкана чији зидови памте више државничких састанака који су деценијама касније носили вео тајности.
„Карађорђево је постало важно јер је Јосип Броз Тито тамо ловио и дочекивао политичаре и дипломате, али и угушио Хрватско пролеће 1971. године“, каже Јосип Глаурдић, директор Института политичких наука на Универзитету у Луксембургу за ББЦ.
„Фасцинантна је и фасцинација политичара са Балкана Титом.
„Касније су многи бирали Карађорђево за битне и шкакљиве договоре, да би га по мало опонашали.“
Један од тих договора био је разговор у четири ока о којем се и данас говори – састанак између Слободана Милошевића, председника Србије и Фрање Туђмана, првог човека Хрватске 25. марта 1991.
Главна тема је била подела Босне, непосредно пред сам распад СФРЈ и ратове који су уследили.
Вилу, којом данас управља војна гарда, политичари су бирали и „због специфичног духа тајности којим одише здање“, каже Петар Бошковић, војни аналитичар за ББЦ.
„Карађорђево има ту музејску ноту“, додаје Бошковић, који је током ангажовања у Војсци Србије више пута посетио здање, иако је војни комплекс затворен за јавност.
„Замислите да седите за столом који прима 150 људи, а поред виле се налази бачка кућа у којој је изложен медвед којег је, наводно, сам Тито устрелио.“
‘Вео тајности’ – шта крије Карађорђево
Ергелу и ловиште на југу Војводине први је открио краљ Александар Карађорђевић, који је почео да долази у Карађорђево да лови са дипломатама и почасним гостима.
Његову пасију према тајанственом мирном месту преузео је Јосип Броз Тито када је постао председник СФРЈ.
Војна установа Карађорђево формирана је средином 1970-их, када је дата на коришћење Југословенској народној армији (ЈНА), а током периода СФРЈ на овом домаћинству се производила храна за војнике ЈНА.
Испресецана вештачка језера и парк који се простире на чак 500 хектара чувају Карађорђево од очију јавности.
Малобројни који су посетили ово здање, попут Бошковића називају га „местом које одише тајношћу“.
„Карађорђево има и хелиодром, тако да, ако желите да неко тајно дође, то вам неће бити проблем“, каже он.
‘Ретро, али савршено ново’
„Ретро и старинско, али савршено очувано и као ново“ – овако Бошковић описује дизајн намештаја и стил у којем је Карађорђево уређено.
„То су дебели теписи и старинска постељина, холови са прегршт уметничких слика и бројне стазе за дугу шетњу.“
Вила има и базен, просторије за масажу, а раритет су два возила „застава 750″ из 1978, посебно адаптирана за резиденцију.
Кожна фотеља и радни сто од куване буковине деценијама су резервисани за онога ко води државу, а председник земље претплаћен је и на апартман у коме је све уређено аутентично, као што је било за време Јосипа Броза Тита.
Једина разлика у апартману су – пар папуча које сваки нови председник добија.
У медијима се писало и о посебно уграђеном шанку, чуду технике те 1979. године, који се појављује притиском на дугме.
Објекат је први пут реновиран током председничког мандата Слободана Милошевића, када је здање уредила његова супруга Мира Марковић.
Друга обнова уследила је када је актуелни председник Србије Александар Вучић ступио на функцију.
Ергела је једини део Карађорђева отворен за туристе у којој су још почетком 20. века обучавани коњаници.
Зашто је битан дипломатски лов
Можда је краљ Александар Карађорђевић први почео да долази у Карађорђево да лови са дипломатама и почасним гостима, али су му Титове ловачке авантуре донеле славу.
Тито и Леонид Брежњев, високи совјетски дипломата, са ловачким шеширима и у топлим џемперима шетају вртом током 1970-их.
Разговарају о стратегији, али нико не зна којој – ловачкој или политичкој.
Ово је само једна од слика која се памти из Карађорђева, поред хрватских Бријуна, омиљеног Титовог здања за одмор, али и дипломатске пријеме.
Од британског фелдмаршала Бернарда Монтгомерија, лидера шпанских комуниста Сантјага Кариља, до камбоџанског принца Нородома Сиханука – готово свако од њих опробао се у такозваном дипломатском лову.
„Карађорђево је имало две функције – било је ергела и ловиште“, каже Живадин Јовановић, бивши југословенски дипломата за ББЦ.
„Тито је лов користио у дипломатске сврхе, па су политичари и битни званичници долазили у вилу често на преговоре, које су пратиле бројне друге активности.“
Броз је одлучио да Карађорђево постане државно ловиште од општег значаја 1948, исте године када је дошло до раскола између њега и Јосифа Стаљина, председника Совјетског Савеза.
Период који се памти као тренутак када је Тито рекао не Стаљину, заправо одређује време када је Југославија избачена из Информбироа, најважнијег заједничког тела комунистичких партија.
До раскола је дошло јер је Москва желела да унутрашња и спољна политика Југославије буде на линији са совјетском.
„Управо је први дипломатски лов организован у Карађорђеву 1948. године, јер је Титу значило да окупи битне званичнике у неформалнијој атмосфери и да агитује за југословенску ствар“, каже војни аналитичар Бошковић.
Шта је Хрватско пролеће
Ламперијом уређени кабинети Карађорђева памте још један политички раскол.
Био је то Титов уплив у Хрватско пролеће 1971. године, а састанци у војвођанској вили „један су од најважнијих тренутака у историји здања и Хрватске“, објашњава Глаурдић, дугогодишњи професор политичких наука на Универзитету Кембриџ.
„Хрватско вођство Савеза комуниста је почетком 1970-их година радило на мобилисању хрватског национализма унутар СФР Југославије“, каже Глаурдић.
„На овај начин су мислили да ће се решити хрватски проблеми унутар државе.“
У исто време су се, додаје политиколог, „пробудиле студентске организације које су користиле национални идентитет као карту у међурепубличким играма“ СФР Југославије.
Међу поборницима су били и многи хрватски интелектуалци, политиколози, економисти, али и уметници.
„Тражили су бројне реформе – од економије до политике, много већу слободу за републику Хрватску при одлучивању“, каже Глаурдић.
„Поред националних тежњи, својствено Хрватском пролећу била је и тежња ка либерализму, отворенијем тржишту.“
Једна од идеја Хрватског пролећа било је и мењање Устава СФР Југославије, али и Хрватске. Желела се лабавија федерација, којом би бројне надлежности и одлуке о Хрватској, које су доношене на савезном нивоу, биле пребачене на локални ниво.
„Тито и тврда линија унутар социјалистичког апарата је то допуштала до одређене мере“, каже Глаурдић.
Ипак, у децембру 1971. године Тито је позвао хрватско руководство у Карађорђево.
„На том састанку су либералима једноставно рекли – морате престати.
„Они су се скрушено сложили, али оно што се догодило наредних дана и година било је много битније“, објашњава политиколог Глаурдић.
Уследили су прогони Титових неистомишљеника, а многи су, додаје Глаурдић „губили послове на факултетима“.
Ових година сећа се и бивши српски дипломата Живадин Јовановић, који се у то време нашао у Београду, између послова у конзулату Југославије у Канади и Кенији.
„Тито је желео да се обрачуна са онима који су били за другачије политичке, али и пресудно, економске, односе у држави“, каже Јовановић.
„У први мах је деловало да ће, након Карађорђева, ови људи само наставити да раде по старом, иако њихове идеје нису прошле. Ипак, Тито је одлучио другачије, да они морају да оду.“
Тиме што је одржао састанак у војној вили и казнио хрватско руководство, „Тито је послао и поруку српским либералима, да се примире“, оцењује дипломата.
Да ли је било договора Туђмана и Милошевића о подели Босне
„Две највеће републике договориле су се да у наредна два месеца реше тешку југословенску кризу“ – део је кратког извештаја новинара француског листа Л Монд пре 31 годину из Карађорђева.
Сусрет Слободана Милошевића и Фрање Туђмана био је један у низу састанака председника југословенских република услед распада СФРЈ, под таласом несугласица и националистичких претњи.
У том тренутку, на подручју Лике избили су сукоби између локалних Срба и хрватске полиције.
Иако је баш састанак 25. марта 1991. годинама касније у јавности окарактерисан као тајни, Глаурдић каже да то заправо уопште није случај.
„Састанак на којем је наводно договорена подела Босне ушао је у домен више популарне митологије него озбиљних историјских чињеница“, каже Глаурдић.
„Разговори никако нису били тајни, све је било најављено и јавно пропраћено, али оно што је било тајно и те како посебно јесте предмет разговора.“
И више од три деценије касније, не зна се о чему су тачно говорили Милошевић и Туђман – Глаурдић каже да се транскрипт разговора никада није појавио.
Стјепан Месић, последњи председник Председништва СФРЈ и тада Туђманов партијски колега, открио је да је идеја била да се два лидера нађу како би пробали да зауставе рат.
Туђман је одлучио да Месића не поведе у Карађорђево.
„Туђман није знао да глуми – био је сав црвен и озарен у лицу“, сетио се Месић за ББЦ тренутка када се тадашњи председник Хрватске вратио са састанка.
„Све је решено, све је решено, рата више нема – ликовао је, одмах тражио мапе од саветника које су ставили на сто и показали да Милошевић предлаже границе из 1939, плус Цазин, Кладушу и Бихаћ које је назвао турска Хрватска.“
План је, тврдио је Месић, био јасан – Туђман је желео да припоји део Босне, а и Милошевић је желео 63 одсто те републике.
На Месићево питање шта на то каже Алија Изетбеговић (председник Председништва БиХ), Туђман му је, наводно, показао маказе прстима и рекао да „кад се овако споје српске и хрватске маказе, нема места за Алију.
Ни уз Милошевића у Карађорђеву нису били најближи сарадници.
Српски дипломата Владислав Јовановић је тог пролећа 1991. године чекао да добије службу у Министарству спољних послова, али, за разлику од Месића, за ББЦ тврди да „договор, колико он зна, није уопште био толико зацементиран у камену“.
„Нисам никада директно питао Милошевића шта је конкретно причао са Туђманом у Карађорђеву“, каже Јовановић за ББЦ.
„Ипак, након састанка у вили, Милошевић је био спреман да прихвати поједине међународне планове, попут плана Жозеа Кутиљера о мирном решавању босанске кризе.“
За Јовановића је то доказ да договор о подели Босне није ни постојао „поготово не у тако стриктном облику о којем се говорило касније.“
Шта год да су Милошевић и Туђман разговарали у тренутку када су их на трему виле у Карађорђеву фотографисали медији, за политиколога Глаурдића подједнако је битно „колико и потези обојице политичара након састанка“.
„Туђман је био поприлично отворен у хрватским медијима, када су га питали о чему је он разговарао са Милошевићем и како је видео решење за кризу у Босни“, каже Глаурдић.
„Он је одмах након састанка изјавио да је предмет разговора била будућност Босне и Херцеговине.“
Глаудрић верује да, и да је договор био постигнут, он није испоштован.
„Туђман је дефинитивно био за поделу Босне и људи око њега, али у хрватској о томе није постојало јединствено мишљење“, каже он.
„Већина политичке елите је била против поделе.“
Ни Милошевић састанку „није пришао вољно и отворено већ је само испитивао терен“.
„Милошевић није у том тренутку био посебно заинтересован за поделу Босне јер је веровао да ће она остати у заједници са Србијом и Црном Гором након распада Југославије“, сматра Глаудрић.
„Само је увлачио Туђмана у замку, да у очима Босне не буде непоуздан савезник.“
Годину дана после састанка у Карађорђеву, избио је рат у Босни.
У следеће три и по године, погинуло је према проценама више од 100.000 људи, а из земље је избегло више од два милиона становника.
Како је срушен Анте Марковић
Да је између двојице политичара договор о подели Босне постигнут тврдио је и Борислав Јовић, последњи председник СФРЈ.
Али то није био једини план постигнут у Карађорђеву тог дана, писао је Јовић у својој књизи Последњи дани СФРЈ, која је коришћена као доказни материјал и у Хагу на суђењу Слободану Милошевићу за ратне злочине.
„Обојицу сам питао о чему су се договорили у Карађорђеву, иако сам већ знао одговор“, писао је Јовић.
„Обојица су признала да су се споразумели око поделе Босне и Херцеговине и смењивања председника владе Анте Марковића.“
Анте Марковић је политичар који је најпознатији по економским реформама почетком 1990-их, по томе што је одбранио динар и донео Југословенима плату од 1.000 немачких марака.
Саветовали су га неки од најпознатијих либералних економиста света, а на Балкану је остао упамћен као човек који је био последња брана ка очувању Југославије и мирном решавању сукоба.
Да би спасао земљу, покренуо је 1990. и југословенску телевизију Јутел, а идеја је била да се само један сат дневно свуда у Југославији чује шта има да каже савезна влада.
Ипак, на парламентарним изборима исте године, његова политика која се темељила на очувању државе, освојила је јако мали број гласова у Македонији, Црној Гори и Босни.
У Србији су убедљиво изгубили од Милошевићеве Социјалистичке партије Србије.
Јовић је у интервјуу за ББЦ у децембру 2020. године, потврдио да су на „рад Анте Марковића постојале замерке, као и обострана жеља и Туђмана и Милошевића да се он смени“.
Према сведочењу Анте Марковића у Хашком трибуналу, главни разлог за његову смену био је договор Милошевића и Туђмана о подели Босне и Херцеговине, чему се он противио.
Добре ствари, на месту лоших
Иако се те 1991. године није нашао међу званицама у Карађорђеву, Стјепан Месић у војвођанску вилу ипак је ушао – али 15 година касније.
Као председник Хрватске, присуствовао је Самиту земаља Југоисточне Европе, који је његов колега Борис Тадић, тадашњи председник Србије, организовао у циљу борбе против организованог криминала и тероризма.
Тадић је у Карађорђеву био домаћин и 2011. године, када је организовао трилатералне разговоре између представника Србије, БиХ и Турске о будућности три земље и процесу помирења на Балкану.
Тадић је одбио да говори за ББЦ о скуповима у Карађорђеву.
Глаурдић верује да је некадашњи председник Србије „желео избором Карађорђева да направи симболику“.
„Тадић је организовао скуп о будућности Босне на месту где се договарала подела Босне“, каже Глаурдић.
„Вероватно је хтео да повуче паралелу – да на месту где су се дешавале лоше ствари, договори нешто позитивно.“
