Јожеф Пехан – сликар који је тежио новим стиловима

Поред веома познатог, а ипак у свом завичају заборављеног Франца Ајзенхута, у Паланци је одрастао још један сликар, мање познат од њега, али ништа мање квалитетан ни значајан. Његово име било је Јожеф Пехан (mađ: Pechán József).

Јожеф Пехан, рођен у Чебу (Челарево) 21. фебруара 1875. године. Његова породица се из Чеба сели у Немачку Паланку. Отац му је био шумар родом из Моравске, а мајка васпитачица из Обровца. Врло рано остаје без оца.

Познанство Ајзенхута и Пехара

Године 1888, у току своје посете Немачкој Паланци, Франц Ајзенхут упознаје тринаестогодишњег Пехана посредством капетана у пензији Нандора Вебера. Ајзенхут узима дечака под своју заштиту, а Вебер обилази све три Паланке и купи форинту по форинту за школовање младића. Након Веберове селидбе из града, његов посао је наставио бивши управник паланачке поште Ференц Клајн.

Са прикупљеним парама Јожеф Пехан стиже у Минхен 1890. године. Након годину и по дана, на Ајзенхутову препоруку, добија годишњу стипендију од 400 форинити од стране мађарске владе. Прво учи код Фридриха Фера, а потом уписује Академију у Минхену у класи професора Николауса Гизиса. Пошто је био малолетан, његовим новцем располагао је Франц Ајзенхут. Међутим Ајзенхут ускоро одлази на путовање у Каиро и моли колегу Теа Рикофа да га замени. Рикоф свој задатак није успоњавао, те је млади Пехан често гладовао и није могао да се скраси у великом граду. Због тога, 1892. године напушта Минхен и одлази за Беч. Франц Ајзенхут му то никада није опростио.

Погледај: Пеханов одлазак из Паланке

Борба сликара за своје место

Пехан је остао без стипендије и сукобио се са многим Немцима из Минхена. Из Беча се враћа у Паланку, а потом и у Врбас. По наговору пријатеља долази у Нови Сад и код њега изучава фотографски занат, а ускоро се ту и жени. Покушава да се пробије на једној изложби у Будимпешти 1899. године, али критике на рачун његове слике су биле поражавајуће. Први успех постиже тек 1903. године на једном уметничком павиљону, када је похваљен и од стране цара Франца Јозефа. Коначно зарађује довољну суму новца за школовање и ступа у Минхенску школу Шимона Холошија, једног од најпознатијих мађарских реалиста и натуралиста XИX века. Ту се повезује с младом генерацијом мађарских сликара и ускоро постаје члан ликовне колоније у Нађбањи.

1 од 19

Развој Јожефовог стила сликања

Ликовна колонија у Нађбањи основана је 1896. године и представљала је један од најзначајнијих утицаја на развој мађарског сликарства XX века. Такође се укључује у новонастали покрет „неоша“, који се одвојио од натуралистичког сликарства и почео да ствара сопствени стил сличан неоимпресионизму.

Године 1910. био је један од оснивача Будимпештанске куће уметности (Мűвéсзхáз Галéриа), у којој се и данас налази његова слика „Лука“, за коју се све до осамдесетих погрешно сматрало да је дело Орбана Деже.  Његова самостална изложба одржана у Кући уметности 1913. године, приказана је и у Новом Саду, Врбасу, Кули, Бачкој Паланци, Бачкој Тополи и Сомбору и сматра се првом модерном изложбом слика у Војводини.

Након серије изложби, 1913. године креће на путовања по Босни и Јадрану, када ствара Сарајевски циклус, рађен у духу оријентализма. Нажалост, његову каријеру нагло прекида Први светски рат. Осим податка да се сели у Нови Врбас, где се спријатељио с писцем Корнелом Сентелекијем, о последњим годинама његовог живота се не зна много. Умире у Новом Врбасу 6. марта 1922. године.

Јанош Детре у предговору књиге „Боје и патње“ назива Ајзенхута и Пехана „двојицом великих сликара Немаца из Бачке“. Обојица су потекли из истог завичаја, с тим што је Пехан тежио новим стиловима, а Ајзенхут је био окренут реализму. Несумњиво је да су значај и таленат и једног и другог изузетни и да ће остати упамћени као велика имена средњоевропског сликарства на прелазу из XИX у XX век.