Čim sam stupio u stan ovogodišnjeg nosioca laskave titule Svetosavko dete u OŠ „Sveti Sava“, Dragane Tuvić, dočekala su me nasmejana lica ukućana, jedna prijatna atmosfera u lepo uređenom stanu. Odmah mi je postalo jasno, da je i to doprinelo uspehu Dragane.
– Srećna sam, jer nije mala stvar među toliko dobrih učenika, da baš ja budem izabrana za Svetosavsko dete – počinje svoju priču Dragana. – Moj razred, VIII-2, me je izabrao za kandidata, a Nastavničko veće me je proglasilo za ovogodišnje Svetosavsko dete.
Kriterijumi da neko uopšte bude predložen za ovu laskavu titulu su poštenje, spremnost za pomaganje drugima, uglavnom, one najplemenitije ljudske vrline. Posle završetka osnovne škole planiram da upišem gimnaziju ili medicinsku školu, još nisam odlučila.
Od bivših nosilaca ove titule, dobila sam jednu knjigu o Svetom Savi i određenu novčanu nagradu iz fonda koji su osnovala svetosavska deca u našoj školi, od 1997. do prošle godine.
Moji roditelji su mi obezbedili dobre uslove za učenje i život. Pohađam muzičku školu, izučavam tamburu i sviram i u orkestru CTKU „Kosta Abrašević“. Od sporta, bavim se odbojkom u klubu „Voriors“, a uzimam i časove engleskog jezika. Sve te vannastavne aktivnosti mi nisu na teret, navikla sam na njih, a život bi mi bio dosadan bez njih.
Mama Mirjana Tuvić sa ponosom odmara svoj pogled na svojim kćerima: – Svi smo srećni zbog Draganinog uspeha. Smatram da je ona zaslužila tu titulu, mada u njenoj generaciji ima puno dobre dece, mnogi su mogli da zauzmu njeno mesto i drago mi je da je baš moja kći odabrana. Nismo imali moj muž i ja neki poseban način odgoja, one su takve kakve su, dobre, a nismo ni imali nekih problema sa njima.
Dobri su učenici, imaju puno vannastavnih aktivnosti, ali pošto su vredne, postižu sve. Mi kao roditelji se trudimo da budemo otvoreni, da o svemu porazgovaramo, da probleme zajedno rešavamo i postoji drugarski odnos među nama, ali se ipak zna, šta se može, a šta se ne može.
Otac, Dragan Tuvić se pridružuje osećanjima svoje supruge: – I meni je veoma drago što je Dragana postala Svetosavkso dete. Zbog moje profesije (Dragan Tuvić je vozač autobusa u „Dunavprevozu“), često nisam mogao biti prisutan na određenim porodičnim svečanostima, što mi je žao, ali posao ne pita. Teret je pao na moju suprugu, ja joj dođem kao podrška u odgoju, tu i tamo podviknem. Srećom, danas imamo ova moderna sredstva komunikacije, pa se čujemo i kada sam na putu i odsutan nekoliko dana.
Mirjana i ja se trudimo i borimo za naše kćeri, vaspitavamo ih pravilno, a i mi smo iz sličnih porodica, vaspitani na pravi način i to prenosimo njima dvema. Rezultati se vide, a nadamo se da će i u buduće biti tako, u srednjoj školi i na fakultetu.
Draganina sestra Dejana Tuvić: – Kao starija sestra, pokušavam da utičem na Draganu, onako kako ja to radim i mislim da je ispravno. Nas dve smo prilično bliske, poveravamo se jedna drugoj, nema tu nekakvih svađa ili nešto slično. Kao i Dragana, i ja sam završila muzičku školu, doduše na smeru harmonike, ali sad najviše sviram gitaru. U Abraševiću igram folklor u prvom ansamblu i često idem na turneje, a desi se da upravo moj tata bude jedan od vozača autobusa, kojim putujemo.
Naš razgovor u stanu porodice Tuvić je protekao u izuzetno prijatnoj i opuštenoj atmosferi, sa puno šale i smeha, što je jedan od glavnih pokazatelja, da sestre Dejana i Dragana odrastaju u jednoj zdravoj sredini, pa uspesi koje su njih dve postigle, svakako nisu slučajni. Ko zna po koji put se pokazalo, da je osnova zdrave i stabilne ličnosti dece ljubav, razumevanje i međusobno poštovanje unutar porodice.
