Музичар и вишестрани уметник Предраг Пеђа Вранешевић, суоснивач култне групе Лабораторија звука, преминуо је у Новом Саду након дуге и тешке болести, потврдила је Танјуг породица музичара.
Пеђа Вранешевић, рођен 1946.године, био је једна од најкреативнијих личности модерне новосадске културне сцене, која се формирала током шездесетих и седамдесетих, инспирисана пођеднако популарном музиком свог доба и авангардном уметношћу. Његов велики опус обухвата иновативну рок, филмску и позоришну музику, као и сценска дела.
У јавности се први пут појављује током шездесетих као члан ране београдске рокенрол групе, али широј јавности био је познат пре свега као један од оснивача популарног састава Лабораторија звука са братом Младеном Батом Вранешевићем (1947-2006). Лабораторија звука је објавила албуме „Тело” (1980), „Дубоко у теби” (1982), „Невиност” (1986) и „Нема ниђе те љепоте” (1996).
Вранешевићева богата каријера такође обухвата и концептуалну уметност, везану за новосадску Трибину младих где је почетком седамдесетих заједно са Мирославом Мандићем био уредник филмског програма.
Одатле је дошло надахнуће за концептуалан приступ у раду Лабораторије која је представљала духовито и неконвенционално освежење у југословенској поп музици.
Пеђа и Младен Вранешевић сарађивали су са некима од најсмелијих редитеља са наших простора Карпом Аћимовићем Годином и Желимиром Жилником, као и са Драганом Кресојом. Радили су музику за успешне и награђиване филмове „Сплав Медузе”, „Октоберфест”, „Још овај пут”, „Пун месец над Београдом”, „Оригинал фалсификата”, „Крај рата”, као и „Артифициал Парадисе / Уметни рај”, који је последњи филм из Југославије приказан на Канском фестивалу.
Публика такође памти њихову музику за популарне телевизијске серије „Полетарац”, „Форе и фазони”, „Варошарије”, „Приче из Непричаве”.
Пеђа Вранешевић је са Жилником био коаутор „Гастарбајтер опере” у новосадском Српском народном позоришту која је са великим успехом извођена више сезона.
Самостално и са братом, Вранешевић је писао музику за позориште, сарађујући између осталих редитеља и са Дејаном Мијачем, Димитријем Ђурковићем, Видом Огњеновић, Паолом Мађелијем и Душком Јовановићем. у представама попут „Смрт трговачког путника”, „Олуја”, „Преноћиште”, „Обешењак” и друге.
Представе с музиком Вранесевића извођене су у Народном позоришту у Београду и Сарајеву, Београдском драмском, Позоришту „Душко Радовић” и свим већим театрима са простора Југославије.
Велику пажњу публике и медија браћа Вранешевић изазвала су 1984. у Лондону наступајући пет вечери за редом у престижном Институту савремене уметности са музичко-текстуално-визуелним перформансом „Узјахати коња светог Марка”.
За уметнички рад и допринос Вранешевићи су награђени „Бронзаним Змајем” у Кракову, док су и Пеђа и Младен засебно добили златне медаље и награде за животно дело на Фестивалу документарног и кратког играног филма у Београду. Пеђа Вранешевић је 1972. дипломирао на Архитектонском факултету у Београду, да би до 1981. радио у новосадском „Урбису”, где му је један од најзначајнијих стручних подухвата било урбанистичко и просторно решење Новог насеља.
Затим прелази у слободне уметнике, а 1990. запослио се као музицки уредник у Радио телевизији Нови Сад.
Био је још донедавно музички активан, правећи нову музику из личног задовољства и објављивао је на Јутјубу.
Као што је рекао у једном интервјуу: „Заступам тезу да је човеков живот по себи трагедија – главни јунак увек умире на крају”.
