Vodeći računa da se po svaku cenu spreči kompromitacija periferne cirkulacije u toku aktivnosti u uslovima snižene spoljne temperature vazduha, neophodno je izabrati takvu garderobu koja bi trebalo da ispuni dva osnovna zahteva: funkcionalnost i dobra zaštita. Poželjno je da ista bude lagana, ne previše pritegnuta uz telo. Zbog toga se prednost daje kvalitetnim sintetičkim materijalima, koji su vodootporni i brzo se suše, u odnosu na tradicionalne (pamuk, vuna…) koji upijaju znoj i zadržavaju vlažnost, što stvara osećaj hladnoće.
Osnovna uloga garderobe je da čuva, a ne da stvara telesnu toplotu (što je često, ali pogrešno misljenje), a osnovno pravilo je višeslojnost. To će nam omogućiti da se blagovremeno raskomotimo prilikom zagrevanja i znojenja na usponu, i ponovno oblačenje na grebenima i vrhovima, kada osetimo vetar i hladnoću. Neophodno je da nam ovo postane navika koju ćemo vremenom raditi mehanički. Ukoliko pak, prilikom boravka na otvorenom u tim uslovima, dozvolimo preznojavanje, tako što nismo na vreme (ili uopšte) skinuli nešto od gornjih slojeva garderobe, boravkom na većim nadmorskim visinama i izlaganjem udarima hladnog vetra doći ćemo u situaciju da ugrozimo svoje zdravlje i dodatnim oblačenjem nećemo mnogo postići. Slojevita, tanja garderoba je toplija od jednostrukih, debelih stvari.
Aktivni veš (majica i gaće) – prvi (bazni) sloj odeće koji ima ulogu da prikupi znoj sa kože i preda ga gornjim slojevima odeće, a najbolju funkciju ima kada je skroz pripijen uz telo. Poželjno je da bude od brzosušećeg materijala, kome će za sušenje biti dovoljna mala cirkulacija vazduha i temperature našeg tela. Znoj se preko aktivnog veša prenosi na drugi sloj odeće. Materijali koji sakupljaju znoj (recimo pamuk) hlade telo i ostale delove odeće, što je posebno nepovoljno u hladnim uslovima. Kupovina ovog dela opreme nije mala investicija, ali se pokazala kao veoma praktična.
Duksevi, rolke… – tzv. drugi sloj koji oblačimo između donjeg veša i jakne. Neizbežni deo garderobe, naročito na niskim temperaturama. Debljina duksa prilagođava se vremenskim prilikama. Poželjno je da budu od lakih sintetičkih materijala (zimi polar, leti mikrofiber – letnje planinarenje) koji ne upijaju znoj, brzo se suše i dišu, ne zadržavajući mirise i nečistoće. Pri niskim temperaturama duksevi od polara ponašaju se bolje od bilo kog prirodnog materijala, što im daje prednost u odnosu na npr. pamučne, koji dugo zadržavaju vlažnost. U toplim danima prednost treba dati tankim duksevima od mikrofibera, sa dugim rukavima, koji će osim brzog sušenja predstavljati dobru zaštitu od UV zračenja.
Jakna sa kapuljačom – najčešće se prave iz dva sloja, donji npr. polar i gornji vetrovka od sintetičkih materijala čija je osnovna uloga zaštita od kiše, snega i udara vetra, a koja pritom omogućava vašem telu da normalno ,,diše”. Ovo se postiže paropropusnim membranama koje se nalaze ispod spoljnog tekstila i sprečavaju prodiranje vode, dok istovremeno vlaga od našeg tela isparava napolje. Osim vrhunskih modela svaka jakna će kad-tad propustiti vodu. Preporučuju se jakne upadljivih boja, sa dosta džepova i rajsveršlusima za ventilaciju. Čim osetite preznojavanje, pri početnom povećanom naporu, prvo skinite jaknu, a zatim, postepeno i po potrebi, gornje slojeve odeće. Jaknu je najbitnije obući kad pravite pauzu, u slučaju vetra i hladnoće koja se javlja kada ste oznojeni, a nemate uslova za presvlačenje. Kabanice zovemo i nužno zlo. Ne propuštaju kišu, ali se voda sliva direktno na pantalone i u cipele i ispod njih se kompletno znojimo. Izbegavajte kupovnu kabanice u kineskim radnjama, jer ćete, doduše jeftino, uglavnom dobiti stvar za jednokratnu upotrebu, koja na trpi zatezanje, često se cepa na vetru i sl….
Pantalone – ima raznih vrsta, a najbolje je da su napravljene od sintetičkih i elastičnih materijala koji se mogu brzo osušiti na telu. Zavisno od namene za termo izolaciju je najbolji „fleece”, protiv vetra “windstopper”, a za zaštitu od vode „gore-tex”. Bez obzira na godišnje doba i uslove planinarenja iz više razloga preporučuje se pešačenje u pantalonama sa dugim nogavicama (zaštita od insekata, zmija, šiblja…). Poželjno je da su malo šire, nešto komotnijeg kroja, sa ojačanjem na sedalnom delu i kolenima, sa više funkcionalnih, duboki džepova. Za letnje planinarenje najbolji su, po pravilu, tanji, jednoslojni, poliesterski materijali koji se brzo suše (prijatne su i one od tanjeg pamuka). Prilikom dugotrajnih padavina i u snežnim uslovima najbolje su pantalone koje omogućavaju vodonepropusnost, a istovremeno dozvoljavaju paropropusnost -,,disanje”. Po mogućstvu izbegavati pamučne donje delove trenerke i farmerice.
Čarape – najbolje su čarape od prirodnih materijala jer upijaju vlagu. Vuna na primer može da upije i do 40% vlage u odnosu na svoju masu, a da pri tome kod nas ne postoji osećaj vlažnosti. Čarape od sintetičkih materijala vlagu propuštaju i kada se unutrašnjost cipele zasiti vlagom stopala postaju mokra i hladna, a nakon dužeg pešačenja dolazi do ,,smežuranja,,. Planinari često nose dva para čarapa, najpre par tankih pamučnih, a preko njih par debljih – vunenih ili pamučnih (preporučuju se vunene). Birajte čarape koje imaju posebno izvedenu petu, u suprotnom možete imati problema sa naborima koji vam mogu napraviti žuljeve.
Kapa, kačket, šešir… – da bi bio upotrebljiv i koristan, kačket zimi mora imati zaštitu za uši, a leti za lice, uši i vrat (tzv. legionarka). Letnji modeli proizvode se u svetlim tonovima i imaju mogućnost podešavanja veličine i obezbeđuju dobru cirkulaciju vazduha. Za leto su praktični i šeširi sa širokim obodom, slameni ili od drugih lakih materijala, koji takođe pružaju dobru zaštitu lica i vrata od UV zračenja. Kod ovih drugih, osim mogućnosti podešavanja veličine, najčešće postoje otvori za ventilaciju. U svakom slučaju sigurnosna vrpca ispod brade je obavezna. Zimske kape izrađuju se od vune ili od polara, i preko njih, u slučaju potrebe, može da se navuče kapuljača.
Rukavice – neophodne su jer se i najmanji pad temperature najpre oseća na vrhovima prstiju. Ako to potraje duže i temperature nastavi da pada dolazi do hlađenja i kočenja šaka što nikako nije dobro ako treba držati štapove, zakačiti karabiner, osloniti se na stenu i sl…. Za zimu se preporučuju dva para rukavica – donje (tanke) od polara, nekada sa sečenim prstima, i gornje (deblje) po mogućstvu nepromočive. Prsti se bolje greju i ostaju duže topli u rukavicama sa jednim izdvojenim prstom (za palac), ali su one nezgodne za manipulaciju sitnim predmetima.
SMRZAVANjE (OPŠTA HIPOTERMIJA)
Smrzavanje je stanje snižene opšte telesne temperature. Nastaje kada organizam gubi više toplote nego što je može stvoriti. Alkoholisana stanja, iscrpljenost i niska temperatura okoline ubrzavaju nastanak smrzavanja. Novorođenčad i mala deca su vrlo sklona smrzavanju zbog male telesne mase i nerazvijenih zaštitnih termoregulacionih mehanizama.
Znakovi smrzavanja
U početku osoba ima osećaj hladnoće i drhti (ovaj stadijum može i izostati). Kasnije osećaj hladnoće prestaje, javljaju se umor, tromost i velika želja za snom. Sve telesne i psihičke funkcije se usporavaju. Ponekada se javljaju priviđenja. Sa daljim snižavanjem telesne temperature osoba gubi svest. Disanje i rad srca se jako usporavaju. Ako se ne pruži pomoć, smrt nastupa zbog prestanka disanja i srčanog rada.
Postupak
Ako je smrznuti pri svesti: uneti ga u toplu prostoriju, vlažnu i mokru odeću zameniti suvom., dati mu topla, zaslađena, bezalkoholna pića.
Može se upotrebiti termofor i slični izvori toplote za zagrevanje bolesnika (topla cigla, kamen), ali ne prislanjati ih direktno na telo, nego preko slojeva odeće.
Ako na raspolaganju nema tople prostorije, pokušati sa izolovanjem osobe sa svih strana odećom /tekstilom/prostirkama, novinskim papirom ili drugim materijalom. Pozvati pomoć.
Ako smrznuta osoba nije pri svesti proveriti disanje i srčani rad i po potrebi započeti mere oživljavanja.
U stanju hipotermije disanje i srčani rad mogu biti toliko oslabljeni i usporeni da se ne primećuju, to jest teško registruju od strane zatečenih lica. Postojanje i minimalnog disanja od samo 2–3 udisaja u minuti isključuje potrebu oživljavanja. Pri oživljavanju smrznute osobe treba biti uporniji nego inače, jer vredi pravilo da bolesnik nije mrtav dok nije topao i mrtav.
Zagrevanje smrznute osobe bez svesti treba sprovoditi postepeno i to tako da se prvo greje trup bolesnika, tj. predeo srca.
Ravnomerno zagrevanje celog tela moglo bi biti kobno jer širenje krvnih sudova pri zagrevanju dovodi do pada krvnog pritiska i istovremenog priliva hladne krvi s periferije organizma u srce što može izazvati srčani zastoj.
Preuzeto sa sajta IZJZ Srbije
dr Mirjana Valan
