КОСОВСКА МИТРОВИЦА – Пре тачно 18 година на КиМ је почело дводневно насиље Албанаца над тамошњим Србима. У нередима, названим „мартовски погром“, убијено је најмање 19 особа, уз укупно око 1.000 повређених.
Протерано је око 4.000 Срба, уништено 800 српских кућа и запаљено 35 верских објеката. Иако истрага никада није стигла до организатора, из међународних мисија већ годинама нема ни гласа о евентуалним новим детаљима.
Повод за погром било је наопако тумачење несреће у којој су страдала три албанска дечака. Иако су званичници Унмика негирали било какву везу Срба са том трагедијом, албански медији, цитирајући запаљиве изјаве политичара, одиграли су улогу окидача у догађајима који су уследили.
„Докази не подржавају постојање основане сумње да је почињено кривично дело било којег појединца или појединаца“, наводи се у извештају међународног тужиоца у Косовској Митровици Питера Тинслија, начињеном после истраге утапања тројице албанских дечака у Ибру.
Тадашњи портпарол полиције Унмика Дерек Чепел је у првим реакцијама по избијању насиља, такође, демантовао да су албански дечаци настрадали бежећи од Срба.
Према албанској верзији догађаја, они су 16. марта 2004. године, бежећи од људи из српског села Зупче, упали у Ибар и удавили се. Догађај је обзнанио челник локалне подружнице косовског Одбора за заштиту људских права и слобода Халит Барани, описујући га као „напад српских бандита“, што је изазвало бес међу косовским Албанцима, које, како се у наредним данима испоставило, скоро 19.000 припадника Кфора, ангажованих да смире нереде, није било у стању да заузда.
Баранијева репутација, још раније била је прилично уздрмана, када је амерички дневник Волстрит џорнал истражујући ратне догађаје на КиМ, открио да је измислио причу о паљењу тела косовских Албанаца у пећима комбината „Трепча“.
Шездесетак сати „високог напона“ на Косову окончано је пошто је НАТО упутио појачања предвођена командантом јужног крила те Алијансе, адмиралом Грегоријем Џонсоном.
Број од 19 мртвих важи за званичан број жртава из извештаја Унмика, који су Уједињене нације објавиле априла 2004. године. Ван извештаја остало је неколико неидентификованих тела из приштинске мртвачнице. Према новијим извештајима, укупно је страдало 27 особа, 15 Албанаца и 12 Срба.
Повређене су укупно 954 особе, међу којима 61 из редова Кфора и 65 Унмикових полицајаца. Око 150 Срба озбиљно је повређено у њиховим кућама. Запаљено још 90 ашкалијских кућа, као и две албанске. Протерано је више од 4.000 Срба.
Више од 800 објеката, укључујући 35 цркава и манастира, тешко је оштећено или потпуно уништено. Према проценама Унмика, у нередима је, на 33 локације, учествовало око 60.000 Албанаца. Запаљена су 72 возила међународних снага. Статистика Организације за европску безбедност и сарадњу (ОЕБС) показује да је, због мартовског насиља, косовско правосуђе покренуло 400 случајева.
Због напада на српске енклаве, у градовима у Србији протестовало је више хиљада људи. Истог дана када је на Косову избило насиље, у вечерњим сатима су, у Београду и Нишу, запаљене џамије, а у Новом Саду демолирано седиште Исламске заједнице.
Током таласа насиља, забележено је и неколико случајева када су Албанци помагали нападнутим Србима. Неки од њих и сами су постали мете екстремиста. Први од лидера косовских Албанаца, који је позвао на смиривање тензија, био је сада покојни Бајрам Реџепи.
Према извештајима полиције Унмика, у међусобним обрачунима међународних полицајаца и њихових косовских колега, неколико полицајаца је рањено, али мотиви тих сукоба, уколико није била реч о производу општег хаоса, нису баш најјасније расветљени.
Истовремено, покренута је серија политичких догађаја, попут извештаја специјалног изасланика шефа Уједињених нација Каја Ејдеа и опсервација западних званичника да је нерешен статус био један од кључних покретача немира, што је четири године касније коришћено као једно од објашњења за једнострано проглашење независности Косова.
На молбе да КФОР интервенише одговорио једино адмирал Џонсон
Министар одбране у време мартовског погрома на КиМ 2004. године Борис Тадић каже да је тадашња државна заједница СЦГ због ограничења Кумановским споразумом могла једино да реагује хитним покретањем војне и одбрамбене дипломатије и да је најважнију улогу у спасавању Срба одиграо адмирал НАТО Грегори Џонсон.
Он је додао да и данас 18 година касније захвалан америчком адмиралу Џонсону који је на вишесатне молбе реаговао и зауставио талас насиља на КиМ.
„Најстрашније је било то што је у светским медијима објављена ноторна лаж ЦНН-а коју они никада нису демантовали, да су мала српска деца натерала малу албанску децу псима да уђу у Ибар у којем су се удавила, а што је био повод за насиље“, рекао је Тадић.
Задатак му је, каже, као министру одбране био да покрене процес одбрамбене дипломатије имајући у виду ограничења, војно-технички споразум, чињеницу да смо потписали и прихватили да не учествујемо у било каквој војној операцији на КиМ, а уз све то, земља је након ратних збивања имала још тешке ране.
„Тражио сам саговорнике у НАТО, под чијом командом је Кфор. На предлог сарадника позвао сам команданта јужног крила НАТО-а, америчког адмирала Грегорија Џонсона кога само неколико месеци раније посетили у Напуљу и предочио му драматичност ситуације на КиМ. Хеликоптером је убрзо стигао у Рашку у гарнизон где смо разговарали“, присећа се Тадић.
Додао је да је пре тог кључног позива у Напуљ, отпутовао хитно у Братиславу како би генералног секретара НАТО-а Јап Де Хоп Схефера убедио у неопходност њихове интервенције и заустављања погрома.
„Суштинске реакције није било. Наишли смо на зид неповерења“, реко је Тадић и додао да му је узалуд указивао и да је вест ЦНН-а нетачна.
Навео је да су га по повратку из Братиславе дочекали протести, одржана је седница владе државне заједнице СЦГ, разговарао је са Коштуницом, Лабусом, представницима СПЦ.
Тадић каже и да се након неуспешног пута у Братиславу није надао да ће Џонсон реаговати, када је на крају вишечасовног убеђивања да је неопходна интервенција да се заустави прогон, убијане, насиље, изгон, уништавање цркава и манастира, тражио да оде са састанка.
Џонсону је, како каже, током састанка морао да каже да ће због погрома, убијања, паљења цркава и манастира, изгона људи, направити хуманитарни коридор.
„Упозорио ме да ли знам шта то значи. Објаснио сам му да то није војна акција већ хуманитарна и да нам је обавеза да направимо тај корак када је наше становништво угрожено“, рекао је Тадић.
„Тражио је да оде састанка, поздравили смо се, остало је уверење да је и тај састанак неуспешан као онај са Де хоп Схефером“, рекао је Тадић, али је каже по повратку из Рашке у Чаглавицу адмирал наредио употребу оружаних снага, при чему је страдало је 11 албанских демонстраната.
„Погром је заустављен. И данас сам му захвалан на томе“, рекао је Тадић и додао и да је било предлога да се ситуација реши, тако што бисмо упалили тенкове и „уплашили другу страну“.
Подсетио је и на чињеницу да је Кфор имао важну улогу у заштити неких манастира и цркава који су током погрома били посебно угожени, уништено их 35, а нестало је или оштећено више од 10.000 вредних фресака, икона, путира и много других црквених реликвија.
„Један од најугрожнијих био је манастир Високи Дечани. Харадинајева групација имала је огромну снагу и показивала максималну агресивност. Манастир су угрожавали физички. У неколико наврата била је политичка команда из Дечана да се крене на манастир“, рекао је Тадић и додао да је братство манастирска било изузетно кохерентно и морално и да је заједно са италијанском командом Кфора допринело да се манастир сачува.
„И 18 година од погрома нико није крив за убиство мог оца…“
Драган Спасојевић, син Боривоја Спасојевића, који је убијен у мартовском погрому у Косовској Митровици 2004. године, ни данас не може да се помири са тим што ни 18 година касније за изгубљени живот његовог оца нико није одговарао иако, како наводи, докази постоје.
Присећајући ће тог 17. марта, Спасојевић је за Танјуг рекао да га је све што је проживео, а посебно та страшна рана када му је отац херојски изгубио живот, учврстила у одлуци да заувек остане на Косову и Метохији.
Дан када му је отац убијен из снајпера на сред улице у Косовкој Митровици, како каже, почео је као и сваки други, док се није проширила вест да су се у Чабри удавила албанска деца зато што су их наводно са псима јурили и у Ибар натерали српски младићи.
„Кренуо сам на посао, био је уобичајен дан док није почело комешање у граду, људи су почели да трче ка мосту јер се пронела вест да је стотинак Албанца прешло у северни део, да пуцају и демолирају град. Дошли су из револта да нападну и повреде било ког Србина, а убрзо су агресивно понашање заменили снајпери и рафали из аутоматског оружја“, прича Спасојевић.
Повређене су 33 особе, убијено је двоје, мој отац и Јана Тучев, која је изашла на балкон, рекао је Драган.
„Пуцали су му снајпером са Три солитера у срце и био је мртав на лицу места“, рекао је он и додао да је „море“ Срба протерано из других крајева КиМ.
„Свињаре је запаљено, било је мртвих и у другим срединама, српска имовина је уништавана, цркве, манастири, а 18 година нико није крив, нико није одговоран за организовање и учешће у насиљу“, рекао је он.
Како каже, на камери се види и ко кида крст са цркве Свети Сава у јужном делу града, постоје докази, види се ко пуца, али не и решеност да се одговорни приведу правди.
Додаје да је то што нико није одговарао, злочин без казне, најгори, јер служи да стимулише нека друга поколења да могу да раде шта хоће, када некоме буде одговарало.
У мартовском погрому осим Боривоја Спасојевића (1941) и Јане Тучев (1968), убијени су између осталих и Ненад Весић (1951) из Липљана, Добривоје (1955) и Борко (1984) Столић у Драјковцу код Штрпца, Бобан Перић (1952) у селу Кусце код Гњилана…
Косово Поље памти жртву Златибора Трајковића који је жив спаљен, а Призрен Драгана Недељковића (1943), кога су насилници затекли у Призренској богословији и ту га убили.
