Ангажовање бебиситерки у Србији „сива зона“, брига о деци је препуштена тржишту

Случај дадиље која је „украла“ бебу отворио многа питања

152

Случај дадиље из Крушевца која је украла бебу, однела је свом бившем партнеру и представила као њихову шокирала је јавност, преноси Н1.


Полиција је брзо реаговала и ухапсила жену (35), а беба је враћена мајци без повреда.

Овај случај поново је покренуо старо питање – знамо ли коме поверавамо децу на чување?

Бојана Селаковић из Грађанске иницијативе и стручна сарадница Удружења „Родитељ“ и Радмила Вулић Бојовић, психолог и породични психотерапеут кажу да у овом случају не би требало осуђивати мајку, већ да би било боље да „кренемо од разумевања“.

Оне истичу да је у Србији питање ангажовања особа које чувају децу „сива зона“ када је у питању регулација државе, да нема прописа који ту област уређују и дефинишу ко би могао да ради као дадиља.

Вулић Бојовић каже да је неопходно разумети позицију у којој се налазе родитељи и чињеницу да би се неко, да је имао поузданију алтернативу опеделио за њу. „Када немамо алтернативу, бирамо нешто што нам се учини на први проглед као одговарајуће решење“, истакла је она.

Бојана Селаковић је рекла да је за њу фасцинантно колико је одговорности у Србији пребачено на родитеље по разним основама и да није први пут да имамо осуде јавности у оваквим случајевима. Према њеним речима, родитељи се осуђују и када ангажују дадиљу па се појави проблем, али и када на пример, стоје с бебом у реду, не ангажују неког да је чува, и сви кажу мама је довела бебу да би ушла преко реда.

„Свако ко има иоле другу алтернативу неће бирати ту опцију да повери дете непознатој особи“, истакла је Селаковић.

Према непровереним информацијама, мајка из Крушевца је дадиљу нашла путем огласа. На питање колико је ангажовање дадиља на тај начин ризично, она каже да је ризично колико и за све друге услуге које добијамо на тај начин. Дадиље родитељи проналазе и преко друштвених мрежа и на другим меситма, па се отвара питање ангажовања особа које чувају децу, а то је, како наглашава, „једна сива зона“.

Држава, према њеним речима, није уредила ни област унутар које се отварају дечије играонице, разне школице где су се дешавале и неке лоше ствари, а то је понуђено као услуга и рекламирало се.

„Све што оставља могућност да тржиште само регулише без било каквих правила у теорији доводи до тога да су могуће нежељене ситуације“, истиче Селаковић.

Како да проценимо да ли је нека особа погодна да нам чува дете?

На питање како да проценимо да ли је нека особа погодна да нам чува дете и шта то треба да питамо приликом интервјуа, Радмила Вулић Бојовић, каже да је тешко дати правило и да апсолутног правила ту нема.

„Ради се о односу и нашој процени приликом иницијалног контакта. Најбоље је ако та особа има препоруке да се се у дужем периоду доказала као марљива и поуздана, али ретко имамо такве ситуације…Битно је да родитељ верује унутрашњем осећају, родитељ бира дадиљу сходно својим мерилима и критеријумима“, истиче Вулић Бојовић.

Она предлаже и да родитељи питају особу која би требало да им чува дете како бу се снашла у некој ризичној ситуацији, па да онда одлуче да ли да јој повере дете или не.

Поред тога, битно је да постоји и одређени прелазни период, да се дадиља прво краће време бави вашим дететом, па да се то време постепено продужава.

Вулић Бојовић је, осврћући се на случај из Крушевца, рекла да ту нажалост „имамо потпуно другу агенду“, да имамо особу која је „имала неки свој унутрашњи процес који није видљив на први проглед“, и да тешко да су могли да предвиде овакав развој догађаја и стручњаци.

Област бриге о деци – некада у рукама државе, сада препуштена тржишту

И раније је било вести о томе да и преко агенција за чување деце родитељи ангажују дадиље, па преко камера уоче да им је дете занемаривано, да није пажено како треба. Како пронаћи идеалну дадиљу?

Бојана Селаковић одговара да и та област остаје неуређена и да све приватне агенције које функционишу раде по сопственом нахођењу, сопственој савести и професионалним критеријумима које тржиште намеће.

„И то је проблем, што је читава област бриге о деци која је некада била у рукама државе, сада препуштена тржишту“, наводи Селаковић.

Сличну ситуацију, како додаје, имамо и са приватним вртићима, који су у једном тренутку инкропорирани у систем заједно са државним вртићима, али и даље имамо „различите ентитете по окриљем којих деца проводе време као у вртићу“, а који нису предмет контроле рада и који не долазе инспекције.

„Оног тренутка када је држава бригу о деци трансферовала на мере популационе политике, где је само битно колико нам се деце рађа да би нација била у што бољој позицији, у том тренутку родитељи су препуштени сами себи и невидљивој руци тржишта“, рекла је Селаковић.

Додаје да породица као основна ћелија друштва пролази кроз транзицију 30-так година, да је „некад цело село било ангажовано да би се дете подигло“, а да данас имамо само родитеље. То је цена индивидуализације и много је терета пребачено на леђа родитеља, каже она.

На Западу је пракса да особе које нуде услуге чувања деце морају имати одређене квалификације и препоруке. Да ли је и у Србији таква пракса?

Селаковић наводи да и то, као и све друго, остаје на нивоу поједначних пракси и неко то ради а неко не. Постоје агенције преко којих са могу ангажовати дадиље за које људи имају позитивна искуства, али генерално у питању је сива зона. Исти случај је, како додаје, и са другим активностима на које сви шаљемо децу током предшколског и школског узраста и да ту остаје све да се регулише на вољу оног ко организује те активности, а ви као родитељ преузимате пуну одговорност ако неког ангажујете на тај начин.

„Једино у области спорта је то боље мало решено“, рекла је Селаковић и подсетила на случајеве злостављања у школама глуме.

Постави одговор

Please enter your comment!
Please enter your name here