Лазарева субота, позната и као Врбица, обележава се данас, а овај празник многе породице у Србији славе и као крсну славу.
Празник је посвећен васкрсењу Лазара из Витиније, кога је Исус Христос, према предању, васкрсао из мртвих после четири дана проведена у гробу.
Празник је установљен у Јерусалиму крајем IV века, а после васкрсења, Лазар је био Епископ на Кипру.
На Лазареву суботу празнује се посебно и врло живописан обичај познат под именом Врбица, наводи се са сајту СПЦ.
Овог дана брало се олистало пруће од врбе.
У Српској православној цркви, Врбица је дечји празник, јер је Христос, према Јеванђељу, улазећи у Јерусалим рекао: „Пустите децу мени, јер таквих је Царство небеско“.
Данас се бере и цвеће које се не уноси у кућу, већ потопи у воду да преноћи, а сутра ујутру се, на Цвети, укућани њоме умивају.
Обичај је да се тог дана млади међусобно дарују цвећем.
С обзиром на то да је овај празник у време ускршњег поста, црквено правило је да није добро на тај дан играти и певати.
Наравно, славска трпеза је увек посна. Данашњи празник најављује сутрашњи – Цвети, када је Исус Христос свечано ушао у Јерусалим.
До Другог светског рата, Лазарева субота (Врбица) прослављала се и као школска свечаност. Деца су се, лепо обучена, украшена звончићима, кретала у поворкама и проводила време у игри око извора.
Убране врбове гранчице на Лазареву суботу носиле су се и благосиљале у цркви, па су потом чуване у кућама.
На Врбицу, после подне, увек се држала литија изван храма.
Сведочанстава о Врбици постоје већ од краја IV века. У литији су учествовали, као и данас, одрасли и деца носећи у рукама гранчице маслина и палми. У крајевима где нема маслина и палми носе се граничице врбе.
