Процењује се да током лета свакодневно у нашој земљи испод наслага отпада истовремено тиња и по неколико пожара, који представљају хазард за становништво. А шта је њихов узрок?
Премда, као и код свих других пожара, и пожари на депонијама могу настати људским немаром и непажњом или као последица природних сила као што је то рецимо удар грома, већина их заправо настаје спонтано, односно самозапаљењем – преноси Блиц.
Ствар је у томе што се на несанитарним комуналним и дивљим депонијама, односно на депонијама на којима отпад није системски разврстан, може се пронаћи све: од остатака хране и другог органског отпада, преко пластике, амбалаже и електронских уређаја, све до трагова медицинског отпада, аутомобилских и тракторских гума, опасних хемикалија или хемикалија које то могу постати интеракцијама са другим супстанцама.
Током протока времена и атмосферских утицаја, посебно повољних током летњег периода када су сунчеви зраци јачи и топлије је, долази до хемијске разградње отпада. Један од продуката ових реакција јесте и отпуштање метана, изузетно реактивног гаса који у смеши са ваздухом постаје изузетно експлозиван.
Када се метан нађе у близини других опасних, а притом и лако запаљивих супстанци, добија се рецепт за катастрофу. Из правца депоније креће да куља густ црни дим који се види километрима далеко, а потом почиње да пламти ватра која прети да сатре све пред собом. О непријатним мирисима и по здравље штетним гасовима – попут угљен-моноксида, водоник-сулфида, испарљивих органских, па и канцерогених материја као што су диоксини и фурани који се ослобађају приликом оваквих пожара – боље да и не говоримо.
Стручњаци се слажу да у оваквим ситуацијама од удисања токсичних супстанци једино можда може да нас сачува гас-маска и то под условом да добро затворимо прозоре и не излазимо напоље док се пожар у потпуности не санира, односно значајно не смањи концентрација дима, чађи и осталих отрова у ваздуху.
Но, оно што многи не знају јесте чињеница да се већина пожара на депонијама заправо догађа испод површине, односно у питању су тињајући пожари, које често и не региструјемо, а пошто нема отвореног пламена, чини нам се да не представљају очигледну опасност за живи свет и домаћинства у околини. Међутим, у питању је заблуда.
Пожари који се јављају дубоко испод наслага разног отпада на несанитарним и дивљим депонијама могу подједнако да буду опасни. Упркос томе што се у ваздух ослобађа нешто мања количина опасних гасова него код класичних пожара, они немају нимало занемарљив утицај на људе и животну средину.
Притом, добро је познато да овакви гасови додатно доприносе ефекту стаклене баште. Такође, токсини и друге загађујуће материје које се ослобађају током тињајућих пожара унутар депонија могу да оставе несагледиве последице на обрадиво земљиште, подземне, па и надземне воде, а последично у наредним годинама и деценијама и комплетан живи свет у близини нестанитарне депоније.
Да би се појава оваквих пожара избегла, један од корака јесте да се, након сваког новог одлагања смећа, депонија заштити специјалним прекривкама од инертног, неразградивог отпада, који који није подложан било којим физичким, хемијским или биолошким променама. Други, далеко ефикаснији начин јесте да, почевши од данас, сви ми заједно у потпуности променимо свој однос према отпаду.
С обзиром на то да се наша земља, барем према недавно усвојеном “Програму управљања отпадом у Републици Србији за период 2022-2031. године”, обавезала да ће у блиској будућности постати држава без отпада, постоји шанса да наша деца једног дана више неће морати да читају помпезне наслове о запаљеним депонијама у медијима.
Но, да бисмо то постигли, потребно је да се најпре уклоне све дивље депоније, оне несанитарне ускладе са прописима ЕУ, изгради довољан број адекватних санитарних депонија, а потом и системски крену строго да се спороводе савремене методе за сортирање, складиштење и даљу прераду (рециклажу) отпада.
А на нама грађанима је да престанемо да, по принципу “где год нађеш згодно место, ти ђубре одбаци”, потпомажемо опстанак дивљих депонија, да својим свакодневним деловањем почнемо утицати на смањење количине отпада који прозводимо и, наравно, научимо како се правилно рециклира и одлаже отпад различитих категорија.
