Ustavni sud Srbije utvrdio je da sve odredbe člana 23. Zakona o presađivanju ljudskih organa nisu u saglasnosti sa Ustavom, a odnose se na uslove za darivanje ljudskih organa umrlog lica.
Isto tako je utvrdio da su neustavne i sve odredbe člana 28. Zakona o ljudskim ćelijama i tkivima, koje propisuju uslove za darivanje tkiva.
U oba slučaja Ustavni sud je odložio objavljivanje navedenih odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“ za šest meseci od dana njihovog donošenja, navodi se na sajtu suda.
U spornom članu 23. Zakona o presađivanju ljudskih organa se, pored ostalog, navodi da se ljudski organi sa umrlog lica mogu uzeti radi presađivanja: „ukoliko se punoletni poslovno sposoban davalac pre smrti tome nije usmeno ili u pismenom obliku za života protivio, odnosno ako se tome u trenutku smrti nije izričito usprotivio roditelj, supružnik, vanbračni partner ili punoletno dete umrlog“.
„Izuzetno od stava 1. ovog člana, ako umrlo lice nema srodnike iz stava 1. ovog člana, ljudski organi sa umrlog lica mogu se uzeti ako se tome, u trenutku smrti, nije izričito usprotivio pobočni srodnik zaključno sa drugim stepenom srodstva“, glasi drugi stav neustavnog člana Zakona.
Utvrđivanje neustavnosti odnosi se i na narednih pet stavova istog člana.
Neustavni član 28. Zakona o ljudskim ćelijama i tkivima propisuje da se tkiva sa umrlog lica „mogu uzeti radi primene ukoliko se punoletni poslovno sposoban davalac pre smrti tome nije usmeno ili u pismenom obliku za života protivio, odnosno ako se tome u trenutku smrti nije izričito usprotivio roditelj, supružnik, vanbračni partner ili punoletno dete umrlog“.
„Izuzetno od stava 1. ovog člana, ako umrlo lice nema srodnike iz stava 1. ovog člana, tkiva sa umrlog lica se mogu uzeti ako se tome, u trenutku smrti, nije izričito usprotivio pobočni srodnik zaključno sa drugim stepenom srodstva’, navodi se u spornom članu.
I ostala četiri stava istog člana 28. Zakona su proglašena neustavnim.
Neustavno isključenje javnosti sa suđenja po dva osnova
Ustavni sud Srbije utvrdio je da nisu ustavne pojedine odredbe Zakonika o krivičnom postupku (ZKP) koje se tiču isključenja javnosti sa suđenja (glavnog pretresa).
U pitanju je tačka 5. iz člana 363. ZKP-a koja predviđa da sud javnost sa suđenja (glavnog pretresa) može isključiti radi zaštite „drugih opravdanih interesa u demokratskom društvu“.
Od donošenja Zakonika ova tačka je u stručnoj javnosti izazivala polemike, jer je davala velika diskreciona ovlašćenja sudu prilikom odlučivanja o isključenju javnosti, mada, koliko je poznato, nije nikada primenjena.
Da nije u saglasnosti sa Ustavom, Ustavni sud je utvrdio i za ceo član 366. ZKP, koji se tiče posebnog slučaja za isključenje javnosti.
Član 366. glasi: „Javni tužilac može predložiti sudu da se javnost isključi sa glavnog pretresa prilikom ispitivanja okrivljenog saradnika ili osuđenog saradnika.
Pre donošenja odluke o predlogu javnog tužioca, predsednik veća će zatražiti od optuženog i njegovog branioca da se izjasne o predlogu za isključenje javnosti“.
Ustavni sud je utvrdio „da odredbe člana 363. tačka 5 i člana 366. Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 i 35/19), nisu u saglasnosti sa Ustavom. (predmet IUz-96/2015)“, objavljeno je na sajtu ovog suda.
[rev_slider alias=“belotehna-nova“][/rev_slider]
Pravilo je da su suđenja javna, a da se javnost može isključiti samo kada je to propisano zakonom.
To znači da sud može od početka do kraja suđenja da „po službenoj dužnosti ili na predlog stranke ili branioca, ali uvek nakon njihovog izjašnjenja, isključiti javnost za ceo glavni pretres ili za jedan njegov deo, ako je to potrebno radi zaštite: 1. interesa nacionalne bezbednosti, 2. javnog reda i morala, 3. interesa maloletnika i 4. privatnosti učesnika u postupku.
Pogledaj: Mađari kažu „zbogom maskama“
