Nije slučajno to što je među srpskim potrošačima hit tehnika kupljena u Mađarskoj, niti to što se donose pune torbe garderobe iz Turske ili sipa gorivo u Bosni.
Zašto su cene u Srbiji više nego u nekim zemljama EU?
Razlog je razlika u ceni, pa jedni gledaju da prođu jeftinije, a drugi da zarade preprodajom, piše Danas.
Ovo i zvanično potvrđuje indeks nivoa cena za 2020. koji je Evrostat objavio i prema kome su neke kategorije proizvoda skuplje u Srbiji ne samo od okruženja, nego i od nekih zapadnoevropskih zemalja.
Na primer, potrošačku elektroniku, odnosno televizore, računare i audio sisteme, već godinama plaćamo najskuplje u Evropi.
Kućni aparati su tek 2,5 odsto ispod proseka EU, a garderobu i obuću plaćamo svega šest do osam odsto jeftinije od proseka EU. Istovremeno, dohodak stanovništva meren BDP-om po stanovniku je za dve trećine manji od proseka EU.
S druge strane, usluge kao što su restorani i hoteli, transport i komunikacije su znatno jeftinije nego u EU, a hrana je u proseku 20 odsto jeftinija.
Zoran Nikolić, potpredsednik Nacionalne organizacije potrošača Srbije kaže za Danas da ne postoji ekonomska računica za to što su neki proizvodi u inostranstvu jeftinii nego kod nas, posebno jer se ne može uporediti kupovna moć.
„Sve ukazuje na monopole na našem tržištu. I strani trgovinski lanci koji su došli uskladili su se sa postojećim cenama. Recimo, neki proizvodi su u prodavnicama istog lanca bili znatno jeftiniji u Hrvatskoj nego kod nas. Izgleda kao da su srpski potrošači osušeni na nedostatak izbora i konkurencije“, ocenjuje Nikolić.
Prema njegovim rečima, za naše kupce bi bilo dobro kad bi došli hard diskonti koji nemaju lepo uređene prodavnice, ali zato nude robu jeftinije od klasičnih trgovinskih formata.
Slično razmišlja i Božo Drašković, profesor na Fakultetu Futura koji ističe da proizvođači prilagođavaju cenu kupovnoj moći tržišta.
„Na tržištima sa slabijom kupovnom moći, ako mogu, nude slabiji kvalitet, a ako to ne može, onda daju i niže cene, samo da bi pokrili celo tržište. Međutim, tu su i trgovci koji mogu da manipulišu sa maržama. Prvo u nabavci veliki trgovci imaju mnogo bolje uslove plaćanja, duže rokove, niže cene, nego mali maloprodavci. Osim toga, oni imaju i akcije koje proizvođači ne daju malima. Ukoliko imamo situaiju da su neki proizvodi skuplji kod nas nego u razvijenijim državama, onda je moguće da trgovci imaju monopolsku ili oligopolsku poziciju i drže takve cene“, objašnjava Drašković za Danas.
On ukazuje i da, kada se radi o beloj tehnici ili elektronici, trgovci dvostruko ostvaruju ogromne marže – prvo na višim cenama, a onda na garancijama.
„Svi po zakonu imaju obavezu da obezbede garanciju, ali ako vam se proizvod pokvari u garantnom roku veoma je teško ostvariti to pravo“, ističe sagovornik Danasa.
Sa makroekonomskog stanovišta, postoji pravilnost da su cene proizvoda kojima se međunarodno trguje slične u svim zemljama, bez obzira na kupovnu moć. Ovo Milojko Arsić, profesor na Ekonomskom fakultetu, ilustruje cenom zlata koja je svuda slična.
„Ako su ovde jeftiniji ti proizvodi, to je obično zbog slabijeg kvaliteta. S druge strane, mogu biti skuplji zbog specifičnosti tržšta. Recimo zbog slabe konkurencije, zbog slabog prometa, pa ako recimo televizor dugo stoji na polici onda ga prodaju skuplje. Može biti zbog cene transporta, mada ukoliko su razlike u cenama i u susednim zemljama, onda to nema uticaja“, kaže Arsić za Danas.
Zoran Nikolić smatra i da ima indikacija da su u EU proizvodi kvalitetniji nego kod nas, a tu je i pitanje garancije za elektroniku, gde je kod nas period garancije oko dve godine, dok je garancija u EU na pet ili sedam godina.
