Tatjana Hadžialić je jedna svestrana žena. Tanja, kako je poznanici od milošte zovu, pored svoje velike ljubavi, podučavanja dece solfeđu i horskom pevanju u Muzičkoj školi „Stevan Hristić“, uspešan je kompozitor, pevač, a dokazala se i na sportskom polju.
Tatjana je osvojila bronzanu medalju na Radničko-sportskim igrama – olimpijadi, 2011. godine, ovde u našem gradu – u tenisu. Vrstan je i skijaš (učili su je slovenački reprezentativci). Veliki je zaljubljenik u prirodu i sve što je prirodno. Puno šeta po prelepoj okolini našeg grada. Praktikuje i spremanje i konzumaciju makrobiotičke hrane i gaji u svojoj bašti dobar deo biljaka, potrebnih za spravljenje zdrave hrane.
U dogovoreno vreme, g-đica Hadžialić me je dočekala širokim osmehom osobe, koja je u srdačnim odnosima sa životom i tačno zna, šta da od njega očekuje i traži.
– Moj otac, Dragutin Hadžialić, rođen je u kući pradede, u netaknutoj prirodi, na periferiji Slavonskog Broda – počinje svoje predstavljanje Tatjana Hadžialić. – Mudrosti zdravog načina života i ishrane, učio je od svog pradede Ivana koji je bio baštovan, dobro je poznavao prirodu i u kući hranili su se u skladu sa godišnjim dobima, današnjim rečnikom rečeno: makrobiotikom.
Otac je puno putovao po svetu, bio je impresioniran Japanom, pročitao je mnogo knjiga o toj dalekoistočnoj zemlji, pogotovo o lekovitom načinu ishrane. Bavio se borilačkim veštinama i njihovim kodeksom ponašanja i neosetno je ušao u svet zdrave ishrane – makrobiotiku. Uz pomoć učitelja, uspeo je da spoji Istok i Zapad u svom načinu života.
Kada je došao u Bačku Palanku, rodila se ljubav na prvi pogled između njega i Ružice, sa kojom je odživeo srećan bračni život. Od svog doma napravio je kuću zdravlja, u bašti smo imali i imamo stotinak vrsta povrća i voća, lekovitog bilja, cveće iz celog sveta. Svoju kći Tatjanu, mene, uveo je ne samo u svet makrobiotike, nego i u muziku, jer je bio vrstan muzičar, bubnjar u raznim grupama, sa kojima je nastupao širom Jugoslavije.
Majka mi je takođe dobar muzičar, tako da su i mene vodili na te turneje i gostovanja i bila sam okružena ljudima iz te branše, a i sama sam nastupala. Takođe, proputovali smo svet, držali kurseve. seminare, predavanja na temu zdravlja po makrobiotičkom principu. Pomagala sam tati u pravljenju takve, zdrave hrane, imali smo i nastupe na televiziji, rubrike u novinama.
Upisala sam Muzičku akademiju u Novom Sadu i sve ispite sam položila iz prve, kako se kaže. Kada sam imala dileme, da li ću položiti ili ne, tata me je na ispit ispratio rečenicom: „Hadžialići idu na ispit ne da ga polažu, nego da ga POLOŽE.“ Paralelno sa muzičkim usavršavanjem, napredovala sam i u nauci makrobiotičke ishrane, tako da sam dobila stipendiju da se usavršavam u Bostonu, Londonu ili Švajcarskoj, a ja sam odabrala ovu alpsku zemlju zbog predivne prirode. Nažalost, devedesetih godina prošlog veka izbio je rat u Jugoslaviji i to usavršavanje je otpalo. Tada sam odlučila da se zaposlim kao muzički pedagog u našoj muzičkoj školi, 1993. godine, u početku u nastavi klavira, hora i kao klavirski saradnik.
Danas predajem solfeđo, hor i muzičku teoriju, a vodim muzičko zabavište i definitivno se zaljubila u tu profesiju. Tokom godina sam mnoge generacije izvela na put, osvajala sa njima mnoge nagrade, laurate, ali ono što je najvažnije, naučila sam ih da se oslobode, da svoj talenat iskažu na najbolji način, a to primene ne samo u daljem napredovanju u muzici, nego i u raznim životnim situacijama, da se raduju muzici.
Prostor gde predajem je oaza sreće i radosti, nepresušan izvor znanja i igre, u koju deca ulaze i iz njega odlaze sa osmehom i željom da se vrate. Smisao mog pedagoškog rada je dečija radost, znanje, vaspitanje, samopouzdanje koje će iz muzičke škole preneti i na druge oblasti života.
Posebno se ponosim na svoje učenike koji su osvajali prve nagrade iz teorije muzike i solfeđa: Milicu Rakita, Aleksandru Kovačević, Juraja Suđija, Dušana Radišića, Pavla Banjca, Anju Vajagić, Anju Vranješ, koja je osvojila 100 bodova i laureat iz teorije muzike, Monju Puškar, koja je osvojila veliki broj prvih nagrada i laureata i Dunju Mihajlovski, koja je prva koja je bila najbolja na republičkom takmičenju i ima dva laureata.
Kao kompozitor i pevač učestvovala sam na „Zlatnoj tamburici“ (tu sam 1997. napisala romansu „Dunav ima tvoje oči“ koju je otpevala Merima Njegomir, na stihove Gorana Jovića i mene), „Zlatnom zvoncu“, „Zmajeve dečije igre“, TV emisijama „Promenada“, „Nedeljno popodne“.
Jednog dana, 1998. godine majka jednog mog učenika, Slobodanka Boba Nikšić je došla da vidi nastavnicu svog deteta. Reč po reč, rekla mi je da piše dečiju poeziju i želela bi da se komponuje i muzika na njene stihove. Odabrala sam neke pesme, napisala kompozicije ušla u studio i snimila i otpevala CD „Ljubavi nikad dosta“ koji je namenjen deci, a muzika je za odrasle, iz šezdesetih, rok, disko, rege, dens itd.
Prilikom promocije na EKO festivalu, upoznala sam i Duška Trifunovića. U teatru „Boško Buha“ u Beogradu, 1999. godine dobijam specijalnu nagradu žirija za komponovanje muzike za predstavu „Bila jednom ljubav jedna“ u izvođenju Srpskog Narodnog Pozorišta iz Novog Sada.
Pomenula bih i sve sadržajnije nastupe sa „Horićem Hristić“ na raznim manifestacijama i saradnju sa rok bendom „Santos Braders Bendom“ – rekla je na kraju profesor Tatjana Hadžialić, muzički pedagog, žena koja živi punim plućima – prava dama koja je umetnik života.
