БАЧКА ПАЛАНКА – У Музеју града, у уторак (29.03.), одржана је промоција две књиге Анђе Г. Шушић из Гајдобре, збирке поезије „Аурозан“ и романа „Сач“ у издању Културног центра Бачка Паланка.
Збирка „Аурозан“ (Златовит) је прва, а како Анђа каже, вероватно и једина њена књига поезије. Каже још да је писана мање из жеље а више из ината, пре свега самој себи.
У роману „Сач“, како каже књижевник Драган Вилић, у рецензији, спој „историјске патине“ и модерног доба добује као јека кроз нарацију списатељице, која на тренутке гори у историји и прошлости, а на тренутке пламти у сивилу садашњости, а ови тренуци у њеној души букте у ватри страха за будућност нових генерација.
На самом почетку промоције присутне је поздравила директорка Културног центра, Оља Нађ, а одмах затим наступила је изворна група „Звуци с камена“ која негује традицију српског народа. Ова група је уврштена у Европску културну баштину, а ПГП стоји иза њих као издавач.
Господин Драган Вилић, књижевник и један од три рецензента, говорио је о делима Анђе Шушић, између осталог рекао је, да се под утиском читања књиге „Сач“ налазио у дилеми у који жанр књижевности би могао да смести ово дело јер књига, поред основног, садржи два основна сегмента која је осликавају и карактеришу. Први је романописање, које га подсећа на писање писаца класичара, а други је онај који га гони да помисли да се ради о јединственом и необичном уџбенику из историје Балкана прилагођен сваком ђаку који је жељан да спозна бар делић истинске историје свог рода, свога народа, Балкана, па и остатка света.
Професорка Станка Ћаласан је на промоцији истакла да структуру „Сача“ усложњава укрштање ауторкине струке (историчар) и литерарног надахнућа, а да тему дела најављује наслов. „Сач је матафора дома; човека; метафора поретка. У том „дугом крчкању“ јела без назива (или сач) са свим „мирођијама“, директно на жару, обложеним жаром, метафора је и градорушитеља. Укрчкано јело не једе се са уживањем, гута се, њиме се дави, или…. ОНО дави.“
– И на послетку, зашто баш Сач? Јасна је метафора – надовезала се на Станкину причу, мр Душанка Ђокић, трећи рецензент Анђиних књига. Када се сви састојци хране сложе пажљиво у њега и када се зготови јело, сви они, спојени у једну целину дају оригиналан укус.Сличан је поступак „прављења“ историје. Пажљиво се прикупља историјска грађа, мери се, слаже и вешто тумачи. Зато је баш у овој књизи рецепт.
Све теме су биле отворене, о њима се говорило са различитих приступа, али ауторка ниједном није пресудила, нити се ставила на нечију страну, све је оставила читаоцу и будућем времену на размишљање
