Мала прича о Вељку Петровићу

Библиотека у Бачкој Паланци већ пола века носи име Вељка Петровића

104

Библиотеке су дубоко уткане у темеље развоја друштва, јер пружају изворе различитих знања, идеја и мишљења. Библиотеке су магија у којима прошлост добија обрис успомене, где се речи чувају од заборава и где под капом небеском свака лепота нађе своје место.


Народна библиотека „Вељко Петровић“ у свом дугом и плодном трајању, у времену које не подлеже дељењу на прошло и будуће, може да се похвали чињеницом да готово пола века носи име Вељка Петровића. Вељко Петровић је рођен у Сомбору, 4.фебруара 1884.године. Гимназију на мађарском језику завршио је у родном Сомбору, а право од 1902. студира у Будимпешти, као питомац Текелијанума. Своје уметничко стваралаштво започиње родољубивим песмама које су објављене 1905.године.

Уређивао је књижевне часописе и листове. Учествовао је у балканским ратовима као ратни дописник, био је добровољац у Првом светском рату и доживео албанску голготу. Између два рата интензивно се бавио поезијом и прозом, те је за свој рад изабран за члана Српске академије наука. После Другог светског рата био је директор Народног музеја у Београду. О њему је овако говорила Исидора Секулић:

Он је реч земље. Заклео се на игру и смелост, на трошење живота и бацање коцке. Обећао је земљи да ће се његово биће у њој обескрајити, да ће у својој новели светковати просте ствари и приповедати врелу доброту и сјајну опасност… Г. Петровић пише модерну новелу и даје нам у њој савремени живот средњег и господског сталежа Срба у Уграској, често и у Босни, а понекад и црте из живота других огранака нашег народа.“

Књижевно дело Вељка Петровића је разноврсно и богато. Његова поезија има  широк тематски оквир: родољубива, љубавна, социјална, дидактичка и рефлексивна поезија. Родољубива поезија посвећена је Војводини,  њеним људима и збивањима, али и у веру у будућност земље и уједињење српских земаља. Најзначајније песничке збирке су: „Родољубиве песме“ (1912.), „На прагу“ (1913.), „Стихови“ (1951.), „Невидљиви извор“ (1956.) и „Крилата грудва земље“ (1965.).

Вељко Петровић је најплоднији као приповедач, јер је за шездесет година књижевног рада објавио десетак књига приповедака: „Буња и други у Раванграду“ (1921.) „Варљиво пролеће“ (1921.), „Три приповетке“ (1922.), „Померене савести“ (1922.) „Препелица у руци“ (1950.) и друге. Сасвим разумљиво, Вељко је Војводини посветио велики број приповедака. У њима је приказао сву лепоту и богатство војвођанске земље, снагу и радиност војвођанског паора. Управо у приповеткама ове тематске оријентације Вељко Петровић је остварио највише уметничке домете.

Умро је у Београду, 27. јула 1967. године, а сахрањен уз велике почасти у Алеји великана. Његов одар, уместо цвећа, красила је плетена корпица напуњена црницом из родног Равнограда.

После стогодињице рођења (1984), о Вељку се углавном ћути. Осетљивог и рањивог – а таквим га виде сећања… снашла га је, ево неугодна постхумна полутишина. Читају се и проучавају други и друкчији, поетички актуелнији, или они потиснути и несхваћени, за живота скроз непрогледани… Проза Вељка Петровића – у бујности свога света и чудесној тананости израза – заслужује нове уживаоце и тумаче.“ (др Славко Гордић).

Др Славко Гордић у својим „Огледима“ такође примећује: „Невероватно, али истинито: после Иве Андрића, највише добрих приповедака на српском језику, у овом веку, написао је Вељко Петровић“. Ипак, и поред тога, бива неоправдано заборављен од стране публике, критике, па и сабраће по перу. Сваке године, 5. фебруара, на дан рођења Вељка Петровића, бачкопаланачака библиотека обележава Дан библиотеке и тада желе да покажу своје успехе: колико су чланови прочитали књига, колико су набавили нових, колико су се трудили да успеју у остваривању својих задатака. И на крају ове приче о Вељку, враћамо се на њен почетак. „Ако смо ми библиотекари својим трудом, деловањем и креативношћу успели да макар за тренутак отргнемо од заборава и неоправдане равнодушности књижевно дело овог великог писца, наш труд није био узалудан. „Јабука на друму“ Вељка Петровића може имати и срећнији крај“ – наводе из НБ „Вељко Петровић“.

Она још увек стоји, иако погнута, на истоме месту, на услузи свакоме; цвета, рађа, помало заштићава овцу и говедо и човека од наглих пљускова и петровачке јаре. Она би чинила понуде и пуним својим уродом, том својом ароматичном смесом сласти и киселине – кад је безобзирни и незахвални људи не би у томе спречавали. Она подноси, ето, годинама њихове позледе. Чак се труди да трагове њихове неоправдане грубости једва приметним ожиљцима прикрије. Само баш кад се свежа рана обнажи, процеди се сјајна капљасмолице, али – да ли је то њен урођен разум или стид? – она убрзо учини да та суза потамни, да се стврдне, изједначи с кором, и постане невидљива.


Због обележавања празника – Дан државности, НБ „Вељко Петровић“, неће радити у уторак и среду (15. и 16.02.).

Постави одговор

Please enter your comment!
Please enter your name here