„Некад је Дунав пргаве ћуди или кад неко невреме прети, а кадгод се и скелеџији неће, јер ето и он има душу. Врата чарде су отворена за све. Сиромашне, богате, путнике, људе веселе и тужне, рођаке, кумове, пријатеље. Тамо се људи мире, веселе, свађају, расправљају. Тамо тугу блажиш, а срећу делиш. Добро може да се поједе, и да се испије по која флаша вина. Па онда послушаш Цигане, и певаш своје песме. Чарда је увек била оаза, природе, добре хране, разбибриге, доброг провода. Место за растерећење од бриге и свакодневице. Тамо је, како се данас говори – опуштено. Место доброг залогаја, за љубитеља рибље чорбе и свеже печене речне рибе. Тамо су некад гости домаћини.
У чарду можеш да уђеш из чамца у папучама или бос. Неке чарде намерно немају замрзиваче, да би знали гости да је тамо риба увек свежа. Паланка је место које има чак четири чарде. Једна је у једном дану рибљом чорбом нахранила највише људи на свету. Кажу да је било малко и за г-дина Гиниса. Она најстарија Дунав чарда, беше опевана у стиховима, песме „Не могу се сетит лета“ Звонка Богдана:
„У Паланци на Дунаву чарда
Свирала је добра банда,
Тог примаша сада нема више
Остало име чика Мише…“
Одломак из књиге „Тамбурашке приче из давнина“ (аутор: Зоран Кнежев)
