Две наставнице, клавира и солфеђа, Смиљана Перановић и Теодора Чукељ су основну музичку школу „Стеван Христић“ завршиле у Бачкој Паланци. После завршетка Академије уметности, обе су се запослиле управо ту где су и кренуле у чаробни свет музике.
– Мој музички пут је почео када је мој старији брат уписао музичку школу. Тада се код мене јавила жеља да свирам, а првобитна жеља ми је била хармоника. Како се приближавао тренутак да и ја упишем музичку школу, клавир је постао центар мог интересовања. Успешно сам се уписала у ШОМО „Стеван Христић“ и ту почиње моје музичко путовање. Наставнице су ми биле Татјана Хаџиалић и Ивана Данилов и сарадња је успешна била током целог школовања – прича Смиљана Перановић и наводи:
– Добро припремљена, са максималним бројем бодова сам уписала Средњу музичку школу „Исидор Бајић“ у Новом Саду и ту се искристалисало да ће то бити мој позив. Током школовања, поред извођаштва на клавиру, имала сам и методику наставе и теоријски и у пракси. На Академији уметности у Новом Саду сам била у класи професорице Биљане Горуновић, а код ње сам и мастерирала. Академија је била место где сам самостално могла да истражујем пијанистички свет, имали смо и могућност да сарађујемо са колегама са других студијских програма, да свирамо у разним камерним ансамблима и соло, имали концерте сваке године. На академији сам сазрела, а током мастер студија сам добила стипендију преко Еразмус програма и кроз размену студената сам била у Печују у Мађарској – истиче Смиљана. На питање који наступ јој је оставио најјаче утиске, рекла је:
– Што се тиче извођења, највише ми је остало у сећању, дебитовање са симфонијским оркестром у Бразилу са 19 година, 2013. године. Искуство рада са диригентом и симфонијским оркестром је посебан осећај, који те тера да наставиш да радиш у том правцу. Имала сам два наступа, оба су била распродата и публика ме је добро прихватила. Солистичке концерте сам имала у више наврата по Србији и Бразилу, наравно и у Бачкој Паланци. У Бразилу смо се и позабавили идејом са професором Марисијем Мартином о организовању Међународног фестивала клавира, који је до појаве пандемије три пута успешно организован. За мене је посебна привилегија и част да радим у својој матичној школи где сам се запослила септембра 2020. године, а волела бих да паралелно се усавршавам и у извођаштву. Леп је осећај бити у друштву наставника, од којих су ми неки и предавали и то ми изгледа као неки круг који је овде започео и овде се затворио, а сад се отвара и други круг – завршава Смиљана Перановић.
Након Смиљане и Теодора Чукељ је за Недељне новине причала о свом музичком путу.
– Мој музички пут је такође кренуо у Бачкој Паланци. Мој отац је био тај који је улио у мене љубав према музици, који је препознао таленат умени и уписао ме у музичку школу. Јако сам желела да свирам виолину, али клавир је некако основни инструмент и отац је био у праву што смо га одабрали. Прва наставница ми је била Северина Прерадовић, касније наставница Ксенија Ђукић, а Тања Хаџиалић ми је била наставница солфеђа и сад имам част да јој будем колегиница у зборници. Негде пред крај школовања сам почела да свирам са бендом „Santos Brothers band“ као клавијатуристкиња. После завршетка основне школе, схватила сам да је музика једина која ме фасцинира и испуњава, и после темељне припреме са наставницом Зорицом Кљајић уписујем Средњу музичку школи „Исидор Бајић“ у Новом Саду, теоретски смер – наводи Теодора и додаје:
– Пуно сам радила са изузетним професорима, стекла сам стабилност што се тиче солфеђа. Уписала сам Академију уметности у Новом Саду, смер музичка педагогија. Поред ширег образовања имали смо и пуно праксе у разним школама, како основним, тако и средњим. Упоредо у „Исидор Бајићу“ завршавам и соло певање. После четири године на академији уписујем мастер студије, такође у Новом Саду, мастерирала сам на музиколошкој тематици, ментор ми је био професор Богдан Ђаковић. Почетком 2020. године се запошљавам у ШОМО „Стеван Христић“ као наставница солфеђа, касније и теорије музике и хора, тако да сам се вратила на базично место. Бити
наставник у овој школи је за мене велика част и привилегија, али и велика одговорност. Могу да се поставим у улогу ученика, да их разумем и да им
помогнем, поред квалитетног преношења знања. Сваки дан се усавршавам како на педагошкој, тако и на музичкој страни јер је она неисцрпан извор. Рад у овој школи има један дубљи значај за мене, просто зато што је моја школа – завршава са пуно емоција Теодора Чукељ.
